Prvo pravilo Punch Cluba glasi – ne pričaj o Punch Clubu. Da se ovaj opis ne bi sveo na jednu rečenicu, ipak ćemo malo više pažnje da posvetimo novoj igri studija Lazy Bear Games sačinjenog mahom od braće Rusa koja u isti lonac trpa dvesta grama boksa, četvrt kile menadžerske simulacije i jedan češanj RPG-a. Uvod u priču Punch Cluba je namerni kliše: Gile se zaklinje nad beživotnim telom svoga oca da će osvetiti njegovu smrt. Međutim, put do odgovornog za ovaj gnusni zločin nije nimalo lak, jer je jedini put do glavnog zloće učešće u prestižnom turniru koji se održava na njegovom privatnom ostrvu, a pozivnice dobijaju isključivo najbolji borci. Da stvari budu još crnje, za potpunu pobedu biće potreban i magični medaljon koji je završio u kandžama mafijaškog dona. Jednog dana, na putu do radnog mesta Gileta presreću lokalni mangupi i ubijaju boga u njemu, kada se niotkuda pojavljuje stari Mik (pljunuti Rokijev trener) i nudi svoje usluge gratis, mada se brzo ispostavlja da od ovog metuzalema nema nikakve koristi, osim što s vremena na vreme spremi Giletu sendvič. Našem junaku ubrzo biva jasno da je prepušten samom sebi, ali mu to neće teško pasti jer on je Gile, šampion, izraziti favorit...

Put do slave i osvete nije lak i zahteva konstantan trening, za šta će u početku poslužiti teretana u kojoj možete da preskačete vijaču, dižete sve vrste tegova ili maljem silujete gumu od traktora, mada se ulaz u ovaj hram bicepsa naplaćuje. Najgora stvar koju jedan mladi bokser može da učini je preskakanje treninga, jer će u tom slučaju da „opadne” (stručni termin koji koriste domaće jednokratne teretandžije). Novac se zarađuje raznošenjem pica ili rmbačenjem na gradilištu. Svaka uspešno okončana radna smena donosi određenu svotu novca, možete da odradite najviše dve smene u toku jednog dana, ali obratite pažnju na umor i glad jer ukoliko vas neki nepredviđeni faktor prekine u poslu – ne dobijate ni dinara, a grubim previdom programera žalba sindikatu nije uvrštena u igru. Do radnog mesta možete da putujete peške (troši vreme) ili autobusom (košta, a i gužva je) i tokom putovanja uvek postoji šansa da vas presretne ulična banda i orobi u slučaju da sa sobom nosite poveću količinu novca. Međutim, uglavnom ćete biti švorc jer ogroman deo raspoloživih fondova odlazi na hranu, a i trenažne sprave kojima možete da opremite svoju garažu su preskupe. Kada vam dosadi kolotečina svakodnevnog života možete da se opustite uz TV, nakljukate se steroidnim napicima ludog naučnika čija je laboratorija u podrumu ili se prijavite za neki od turnira – regularni, ulični ili ultimate fight koji daje silne bonuse, ali nosi i veći rizik od povreda koje će usporiti buduće trening seanse. Na vama je izbor da li ćete do titule šampiona doći „ispravnim” putem ili zakulisnim kriminalnim radnjama.

Tri najbitnije karakteristike vašeg boksera su snaga, izdržljivost i okretnost. Od prve zavisi jačina udaraca i potrošnja energije, od druge regeneracija i sposobnost upijanja protivničkog napada, a od poslednje preciznost i eskivaža. Od sekundarnih osobina valja izdvojiti opšte zdravstveno stanje (ili po srpski – health), raspoloženje (odražava se na efikasnost treninga), sitost (vežbanje ne ide na prazan stomak) i energiju koju troše svi borbeni potezi. Uoči svake borbe sastavljate jedinstven build od poteza koji su vam na raspolaganju i oni se otključavaju isključivo kroz borbu (poželjno sa pozitivnim ishodom), a status boksera dodatno definišu perkovi koji su uvek aktivni. Same borbe se odvijaju automatski i bez intervencije igrača, jedino je dozvoljeno doterivanje builda između rundi. Ravnomerno „budženje” primarnih karakteristika nije preporučljivo već je potrebno skoncentrisati se na dve, a posebno je bitna izdržljivost jer njenu skalu troše skoro svi potezi i jednom kada „iscuri”, protivniku je znatno lakše da vas nokautira. Nakon svake borbe, njen tok biva predstavljen detaljnom statistikom i grafikonom.

Pikselizovanu grafiku krase brojni detalji i šareniš, mada je animacija definitivno mogla da sadrži veću količinu frejmova. Muzičke teme odišu osmobitnim šmekom, ali se mogu izbrojati na prste jedne ruke (i to u bokserskoj rukavici) što ubrzo počne da nervira. Igra prosto vrvi od vizuelnih referenci na masovnu kulturu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Već smo pomenuli trenera Mika, pomoćnik kroz menije je iritantna spajalica Clippy iz Microsoftovog Office paketa, vaš lik je na mapi predstavljen figuricom za stoni fudbal, Džuls i Vinsent Vega ćaskaju u piceriji i to u donjem vešu, Džej (ma, ne taj) i Sajlent Bob bleje ispred piljare čiji je vlasnik Indijac Apu, dok ulične borbe potpunih stranaca organizuje stanoviti Tajler...

Punch Club u početku deluje inventivno i sveže, ali nakon malo dužeg vremena provedenog uz igru, koncepcijske mane i loš dizajn nezaustavljivo isplivaju na površinu. Svaki božji dan se svodi na ciklus žderi – arbajtuj za gazdu Kurta – treniraj, što naslov koji bi tobože trebalo da se oslanja na narativni element neizbežno gura u pakao beskrajnog grinda, pa se i oni nesporno kvalitetni činioci dave u repeticiji jednoličnih aktivnosti. Jednostavno, zbog mehanike koja vas kažnjava ukoliko preskočite trening i robovanje poslodavcu prosto nemate vremena da se posvetite ostalim aktivnostima. Na primer – zbog čega bih muvao ćerku jednog od saboraca kada od toga nemam ništa (osim hrpe piksela ženskog pola) izuzev penala na vitalne statistike od kojih mi zavisi dalji napredak u igri i sve to usled izbegavanja rutine? Verovatno je isti vremenski period potreban da u realnom životu od nule dođete do šampionskog pojasa, koliko u ovoj igri traje treniranje boksera do tačke kada postaje upotrebljiv. Kao i u pravom sportu, do trona će stići samo najuporniji (ili oni koji nemaju pametnija posla).

Jan ČMELIK