Još jedan zabludeli sin je, posle tri i po godine izbijanja po konzolnom svetu, konačno osvanuo i na PC platformi. Dragon’s Dogma Dark Arisen je tipičan akcioni RPG japanske škole koji koketira sa zapadnjačkim poimanjem fantazije, što podrazumeva prateće otkačenosti i bizarne momente u dizajnu igre, ali i neospornu harizmu koju igra nosi, čineći je pravim sleeper hitom za ove varljive januarske dane.

Bez mnogo blama i treptanja, autori su u kreiranju Dragon’s Dogme zahvatali lopatom iz mnogih izvora, ne libeći se da neke momente i direktno preslikaju u svoje čedo. Sa te strane, igra je uspeli amalgam gomile drugih igara (Dark Souls, Monster Hunter, Shadow of the Colossus, Gothic...), filmova kao što su DragonHeart i Clash of the Titans, uz puno elemenata grčke i srednjevekovne mitologije usput. Nakon kraćeg i kriptičnog prologa, igra zatiče igrača u koži generičnog maljčika (ili devočke, ako tako odaberete) koji, na obalama kraj rodnog, neuglednog ribarskog seoceta odbrojava dane do početka bedne penzije. Stvari se iz korena menjaju kad mestašce napadne ničim isprovociran zmaj povećih gabarita, iščeprka i pojede, ni manje ni više, nego srce našeg protagoniste. Lik kog vodite, naravno, nije mrtav, i samo zahvaljujući drevnim magijama ostaje živ, zavetovan da će pronaći zverku koja ga je tako nekulturno rastavila od vitalnog organa, i upokojiti zmaja pre nego što on, uz kult koji ga je prizvao, još više naškodi kraljevstvu i njegovim podanicima.

Dragon’s Dogma igraču od tog trenutka pruža ogromno, nelinearno open world kraljevstvo, prošarano uverljivo dočaranim lokalitetima prepunih utvrđenja, pećina, šuma, livada, kanjona, pustara, gradova i ostalim. Velika raznolikost krajolika, nepatvoreni osećaj avanture i zavidan istraživački duh koji neumorno tera na prevrtanje samo još jednog kamena ili zavirivanje u još jednu pećinu, najjači su Dogmini aduti, dodatno obogaćeni sa nekoliko impresivnih momenata. To su, pre svega, boss fajtovi sa većim primercima lokalne i ne toliko lokalne faune kao što su hidre, grifoni, himere, džinovski kiklopi i druge beštije. Ove bitke se ne svode na puko mlaćenje pomenutih stvorenja, već zahtevaju i dodatne taktičke manevre. To podrazumeva spektakularno pentranje i kešanje o njih, pravilno pozicioniranje na njihovim grbačama, pažljivo proučavanje njihovog kretanja i ponašanja (kako vas ne bi zgnječili ili zbacili sa sebe), uz besomučno udaranje ili ultimativno pronalaženje „sweet spota” za njihovo što efikasnije upokojavanje.

Drugi hajlajt igre je sistem vernih podanika (pawns) koji vas prate tokom avantura i na kom počiva gotovo celokupan gameplay. Pawns su NPC karakteri koji dolaze u dve varijante (jedna koja vas permanentno prati i dodatna dva pratioca koji su izmenjivi), i koji mogu, nalik glavnom liku, biti predstavnici tri osnovne klase (ratnik, rogue i čarobnjak), odnosno kasnijih naprednijih iteracija ili međukombinacija. Izmenjivi pratioci obitavaju u nekakvim džepnim, Rift dimenzijama, u koje možete da uđete i izvršite njihovu regrutaciju, uključujući i unajmljivanje pratioca koje koriste drugi igrači ukoliko igrate u co-op režimu. Dotični su vrlo korisni u borbama ne samo zbog toga što odvlače pažnju protivnika sa vas (vaša smrt momentalno označava i kraj balade, dok njih možete neograničeno rezurektovati ukoliko posrnu), već i zato što nanose realnu štetu protivnicima i bez ustezanja koriste sve što im je u arsenalu (oružje, napitke, specijalne veštine i drugo). Osim toga, tokom igranja (ili dok su u „službi” kod drugih igrača u pomenutom co-opu), pratioci pored preko potrebnog iskustva, stiču i saznanja vezana za svet oko sebe, pružajući bitne informacije vezane za pojedine događaje, likove, questove ili slabe tačke pomenutih bossova.

Konzolni koreni igre su i dalje vrlo vidljivi pa Dogma nije optimizovana za mogućnosti koje pružaju računari, pa vas očekuje puno tupog i napornog krstarenja po krutim, skučenim i nepreglednim menijima. Upravljanje pawnsima moguće je samo kroz primitivan sistem od ukupno tri komande, a prisutno je i previše grind questova koji služe za budženje iskustva. Igra grafički deluje zastarelo i nekako ravno i jednobojno, uz čudne modele likova čiji izgled izaziva blagu nelagodu. Najveća zamerka odnosi se na nemušti fast travel sistem koji počiva na ograničenoj upotrebi nekakvog teleportujućeg kamenja za jednokratnu upotrebu (i to samo do većih habova na mapi), pa se spremite za puno napornog tabananja terenom (gde se redovno respawnuju savladani protivnici).

Sa druge strane, kako je vrag u detaljima, Dragon’s Dogma đavolski dobro anulira sve ove zamerke i gotovo na svakom koraku oduševljava nečim novim i svežim. Animacija likova i stvorenja je sjajna, kao i način na koji se fajtovi odvijaju. Efekti magija ili veština su izvedeni spektakularno. Tako se, na primer, strele efektno lome kada udare u tvrdu prepreku ili površinu nekog debelokošca. Takve sitne i krupne stvari uspešno se reflektuju i na samo igranje i uvek je potrebno voditi računa o njima. Noću se broj kripova koji vas opsedaju povećava, uz otežanu borbu zbog slabe svetlosti vaše priručne lampe, trošenje stamine na specijalne veštine ostavlja vas zadihanog i ranjivog na određen period i slično.

S obzirom na ovako okasnelo izdavanje PC verzije Dragon’s Dogma: Dark Arisena, igrači dobijaju i očekivan bonus u vidu svih pratećih dodataka i unapređenja koja su u međuvremenu izlazila. Ovo se posebno odnosi na poveću quest instancu koja se odvija na Bitterblack Isleu, izdvojenom delu mape, rezervisanom za likove visokog nivoa.

Aleksandar DINIĆ