The World Tree’s Woe and the Blight Below

Nakon što je u Japanu doživela meteorski uspeh tokom proleća prošle godine (prodata je u više od milion kopija za samo nekoliko meseci), ova igra biblijski dugačkog imena konačno je izdata i za ostala tržišta. Ono što je izdvaja iz mora drugih, dalekoistočnih mamipara je da je nastala „spajanjem” dve velike i poznate franšize. Naime, junaci su pozajmljeni iz Square Enixovog Dragon Quest serijala, dok je hack&slash sistem igranja došao iz Koei Tecmovog Dynasty Warriorsa. Čudna kombinacija? Svakako! Ali, postavka i više nego dobro funkcioniše u praksi...

Ako izuzmemo scenografiju i karaktere koji će toplinu oko srca podariti samo okorelim ljubiteljima JRPG naslova, Dragon Quest Heroes ima i više nego pitku priču smeštenu u predivno, magično okruženje. Sve se dešava u kraljevstvu Arba koje je poznato po razumnim građanima i miroljubivoj koegzistenciji čudovišta i ljudi. Ulicama šetaju golemi, blobovi idu na pijacu, dok leteće karakondžule, nalik ptici kreštalici iz Štrumpfova, prave lupinge na nebu i uveseljavaju slučajne prolaznike. Idili je došao kraj kada je mračni druid (zbog brčića neodoljivo podseća na patentiranog „predratnog švalera”) preuzeo kontrolu nad čudovištima i počeo da podjarmljuje građane Arbe.

Igra ima dva glavna lika koji su pripadnici (kapetani) kraljeve elitne garde – Lušijus i Aurora. Nakon što su pomogli kralju, koji je i sam rmpalija po prirodi i više nego vešt borac, da očisti glavni grad od infestacije monstruoznih napadača, kreću u oslobađanje svoje rodne grude. Na tom putu otkriće spletkarenje koje stoji iza mučkog napada čudovišta, ali će steći i nove prijatelje koji će im se pridružiti u avanturi (družina ukupno može da broji čak dvanaest pripadnika). Dragon Quest Heroes je akcioni RPG naslov koji, po samoj definiciji, akcenat više baca na raspolućivanje neprijatelja nego na razvoj vođenih likova. Levelovanje i progresija karaktera odvijaju se automatski, a igrač ima potpunu slobodu u opremanju vođenih heroja i junakinja različitim tipovima naoružanja i „oblačenju” u zaštitne oklope. Naravno, ništa ne može da prođe bez magija, sastojaka za „kuvanje” predmeta i summonovanja miniona koji vam do poslednje kapi energije pomažu u toku misija. Zapravo, u igri imate toliko toga da radite da će vam trebati dobrih deset sati da pohvatate konce i priviknete se na dijapazon dostupnih akcija – i to je dobra stvar.

Loša stvar je to što su sve misije unapred strogo skriptovane i odvijaju se na ograničenom prostoru (zaboravite na slobodna lutanja i istraživanje po mapi). Kada odlučite da prihvatite neki zadatak (birate ih sa mape na kojoj su ucrtani glavni i sporedni zadaci), mrdanja nema sve dok poslednji neprijatelj ne završi sa mačem u grlu, strelom u kolenu i magijskim projektilom u gluteusu. Izvođenje u ovom departmentu neodoljivo podseća na skirmish nivoe u kojima raspolažete ograničenim resursima. Nivoi se mogu ponavljati neograničen broj puta, sa bojnog polja možete i da pobegnete i vratite se u bazu kako biste se pregrupisali, ali to je uglavnom to. Priča se „odmotava” polako i čini vam se da ste postali pravi „prašinar” koji mahinalno odvaja neprijatelje od života koristeći kombo udarce i „specijalke”. Akcija je tečna, mada mali problem pravi kamera koja je postavljena suviše nisko i blizu dešavanjima, ali to nije nešto zbog čega ćete gubiti bitke i što će vas nagnati da odustanete od igranja, naprotiv.

Stvar koju možda nećete moći da svarite su „živopisni” likovi, tako karakteristični za igre koje dolaze i zemlje „izlazećeg Sunca”. Lušijus i Aurora ne mogu da imaju više od 15 godina, kralj je odrtaveli borac sa manjkom dasaka u glavi, a ostale likove bolje da ni ne počinjemo da komentarišemo. Dijalozi u igri su očekivani i pisani su za mlađe tinejdžere koji još uvek misle da Moćni Rendžeri postoje. Praćenje radnje u velikoj meri otežavaju kilometri teksta koje je potrebno iščitati ne bi li se došlo do poente priče. Po nekom nepisanom pravilu, samo su dijalozi u međuscenama podvučeni glasovnom glumom, dok u ostalim situacijama morate nataći đozle i čitati beskrajne linije teksta dok se glavni likovi klibere sa ekrana. Ovde moramo reći da Dragon Quest Heroes ne briljira na grafičkom planu, iako se konzola poprilično muči da održi zadovoljavajući framerate. Zamerke uglavnom idu zamrljanim i nepreciznim teksturama koje kao da su došle sa hardvera prethodne generacije.

Prethodnorečeno uopšte ne treba shvatiti kao negativnu stvar, već kao deo šarma igre koji nikako ne nedostaje. Pomenute stvari deo su JRPG folklora bez kojeg se ne može zamisliti nijedno ozbiljno ostvarenje u žanru. Pitanje je samo da li ga prihvatate u takvom obliku ili ne. Činjenice da igra ima tečnu akciju, da se potezi izvode jednostavno i da imate toliko stvari koje će vam okupirati pažnju padaju u vodu onog momenta kada shvatite da nemate stomak za učestvovanje u čitavoj papazjaniji. S druge strane, Dragon Quest Heroes će vam doneti nekoliko desetina sati dobre zabave, dugačkih konverzacija sa likovima koje srećete i tonu dobre akcije koja je i zaštitni znak igre. Inače, ako ste mislili da su glavni likovi otkačeni, čekajte samo da vidite šta su autori pripremili na polju neprijatelja. Ne, nećemo da otkrivano ništa!

Za kraj ćemo samo još napomenuti da su autori, osokoljeni uspehom igre na tržištu, zasukali rukave i vredno počeli da rade na nastavku. Po nekim informacijama, Dragon Quest Heroes II bi na (japanskom) tržištu trebalo da se pojavi već krajem maja tekuće godine, na radost tamošnjih igrača. Igra će dobiti i svoju prenosnu iteraciju (Vita), zavrteće se i na PlayStationu 3/4, dok je PC verzija u ovom momentu neizvesna.

Vladimir PISODOROV