Toshiba Video Stream HDD (DT01ABA200V), Western Digital Purple (WD20PURX), Seagate Video HDD (ST2000VM003) i Seagate Surveillance HDD (ST2000VX003)

U prošlom broju predstavili smo pet modela klasičnih desktop hard-diskova kapaciteta dva terabajta i ujedno za ovaj broj najavili test modela jedne novije klase ovih uređaja. Reč je o hard-diskovima koji pripadaju svojevrsnoj Video seriji i koji se u odnosu na uobičajene modele razlikuju u mnogim detaljima. Zbog svojih karakteristika bliži su profesionalnim modelima koji su namenjeni serverskom svetu, od kojih i vuku korene. Pogledajmo najpre u čemu se ogledaju razlike, a nakon toga ćemo se pozabaviti i konkretnim modelima i prikazanim performansama.

Ako spadate u grupu entuzijasta kojima Enterprise hard-diskovi nisu nepoznanica, slobodno možete da preskočite ovaj deo teksta. S druge strane, ako je za vas novost podatak da cena hard-diskova istog kapaciteta može da bude i po nekoliko puta viša za pojedine modele, onda vam naredni redovi mogu biti zanimljivi.

Prilikom odabira hard-diska, kućni korisnici se uglavnom trude da pronađu model što većeg kapaciteta po što nižoj ceni. Bolji poznavaoci obrate pažnju i na performanse konkretnog modela i, u ređim slučajevima, da li je hard-disk pogodan za upotrebu pri formiranju RAID niza diskova. Međutim, tu se spisak karakteristika hard-diskova ni izbliza ne završava. Najveći broj korisnika na hard-diskovima čuva podatke čiji bi gubitak bio nenadoknadiv. Dodatno osiguranje bitnih podataka najčešće se traži u pravljenju rezervnih kopija i online skladištenju. Ipak, lenjost i generalno nepostojanje svesti o potrebi za bekapovanjem podataka prisutni su u velikoj meri, o čemu svedoči i postojanje specijalizovanih servisa za spasavanje podataka sa slučajno obrisanih ili neispravnih hard-diskova.

Proizvođači retko navode sve karakteristike kada je reč o desktop hard-diskovima, jer bi njihovim objavljivanjem sami sebi obezbedili vrlo negativan marketing. Zašto je to tako? Zbog toga što su čak i najbolji modeli hard-diskova namenjenih kućnoj upotrebi uglavnom deklarisani za tek nešto više od dve hiljade radnih časova tokom jedne godine, što u proseku iznosi osam časova dnevno, pet dana u nedelji. Pri tome je broj i dužina trajanja neprekidnog upisa, ali i iščitavanja podataka prilično ograničena.

Već pomenuti serverski hard-diskovi ne pate od tih problema. Projektovani su za neprekidan višegodišnji rad u znatno težim uslovima. To podrazumeva neuporedivo veće naprezanje elektronike i mehanike u vidu ogromnog broja upisa/iščitavanja podataka, izloženosti višim radnim temperaturama, kao i povišenom nivou vibracija koje su neminovne u serverskim kućištima u koja su ne retko smeštene stotine hard-diskova. Zbog toga su ovi hard-diskovi i po nekoliko puta skuplji u odnosu na desktop modele istog kapaciteta i samim tim nedostupni većini korisnika.

Napokon dolazimo do junaka ove priče – hard-diskova koji pripadaju Video klasi. Naziv su poneli u skladu sa svojom primarnom namenom, a to je ugradnja u set top box uređaje koji mogu da snimaju video sadržaj, kao i u sisteme za video-nadzor. U oba slučaja, od njih se očekuje da pouzdano i neprekidno funkcionišu, što je naročito bitno kod sistema za video-nadzor. Pri tom, brzina upisa i pristupa podacima nije od naročitog značaja, ali zato jeste mogućnost dugotrajnog, odnosno, najčešće neprekidnog upisa podataka. Obavljanje takvih zadataka jednostavno je prevelik zalogaj za klasične modele koji u takvim uslovima najčešće ne opstanu duže od nekoliko meseci.

Video hard-diskovi su iz serverskog sveta pozajmili robusnost i bez izuzetka su projektovani za neprekidan višegodišnji rad. Da bi cenovno bili prihvatljivi prosečnim korisnicima, negde su morali da budu i malo zakinuti. To se pre svega ogleda u brzini kojom se okreću njihove ploče, a koja je uglavnom na nivou uređaja koji pripadaju „štedljivim” serijama. Pored toga, njihovi elektromehanički sklopovi ipak nisu toliko izdržljivi da mogu da izdrže neprekidan simultan upis/iščitavanje više stotina različitih podataka.

Navedene karakteristike svakako nisu nešto što će smetati kućnim korisnicima, niti će navedena ograničenja biti primetna u svakodnevnoj upotrebi, izuzev možda u slučaju da se neki od ovih diskova (pogrešno) iskoristi kao sistemski. U takvim slučajevima će njihova umerenija brzina biti primetna u odnosu na, recimo, neku brzu Barakudu, ali u eri SSD uređaja o hard-diskovima kao sistemskim diskovima više ne treba razmišljati. Pogledajmo i kako u praksi izgledaju modeli Video klase i njihova upotreba u klasičnoj PC konfiguraciji.

Toshiba Video Stream HDD

Tošibin uređaj karakterišu 32 megabajta keš memorije i dve magnetne ploče koje se okreću brzinom od 5700 obr/min. Možemo da ga svrstamo u entry level model Video klase. Iako je, kao i svi modeli koji pripadaju ovoj klasi, deklarisan za rad „24/7” (24 časa dnevno, sedam dana u nedelji), ta neprekidnost je ipak donekle uslovljena. Proizvođač ne pominje egzaktne podatke, već deskriptivno navodi da je hard-disk namenjen neprekidnom radu u poslovima snimanja i obrade video materijala. Ipak, i pored nekoliko navedenih primera upotrebe elegantno je izbegnuto pominjanje video-nadzora, koji je zapravo jedini vid upotrebe koji podrazumeva zaista neprekidni rad (upis podataka), a ne da je uređaj samo uključen pri čemu veći deo vremena provodi u idle stanju. Takođe, izostavljanje video-nadzora iz modaliteta upotrebe govori i o tome da ovaj model baš i nije projektovan da paralelno upisuje više strimova podataka u dužem vremenskom trajanju. Ukratko, mehanika mu je prilično robusna, ali elektronika nije na tom nivou.

Ovi nedostaci ga zapravo čine odličnim rešenjem za prosečnu kućnu konfiguraciju. Prikazane performanse u klasičnim testovima koje se odnose na brzinu sasvim su pristojne, a od ostalih testiranih modela jeftiniji je za oko trećinu. Svi korisnici koji vole da im mašina tandrče i kad je ne koriste aktivno, već eventualno non-stop skidaju/šeruju torente, ne moraju da traže dalje od DT01ABA200V. Za desetak hiljada dinara neće morati da zbrajaju radne sate svoje mašine tokom godine i računaju koliko im je još vremena preostalo do pojave loših sektora.

Western Digital Purple Surveillance HDD

Model iz ljubičaste serije najsporiji je po svim parametrima. Njegove magnetne ploče okreću se brzinom od 5400 obr/min, zbog čega mu u testovima brzine upisa/iščitavanja podataka i vremenu pristupa ne pomaže ni 64 megabajta keš memorije da bude brži od konkurencije. Ipak, ovo je „punokrvni” predstavnik Video klase. Dovoljno je robustan da u sistemu video-nadzora neprekidno i simultano beleži snimke sa 32 kamere koje snimaju u HD rezoluciji. Doduše, preporuka proizvođača je da se broj kamera i video strimova ipak prepolovi, ako se hard-disk neprekidno koristi za tu namenu, ali čak ni to nije ništa manje impresivan rezultat.

Kao skladišni disk koji će se koristiti u konfiguraciji sa SSD uređajem, WD20PURX predstavlja pouzdano i vrlo tiho rešenje. Za 100 evra koliko košta, dobija se i trogodišnja garancija.

Seagate Video HDD i Surveillance HDD

Seagate je želeo da bude različit po svaku cenu, pa je u okviru jedne klase predstavio dve različite serije hard-diskova. Naravno, obe serije namenjene su istim zadacima, izgledaju istovetno, s tim što svaka malo „vuče na svoju stranu”. Tako model ST2000VM003 koji pripada Video seriji podržava sisteme video-nadzora koji sadrže do 16 kamera visoke rezolucije, dok ST2000VX003 koji pripada Surveillance seriji podržava simultano beleženje video zapisa sa 32 kamere. Zbog toga je za nijansu bučniji i topliji od prethodnog modela, te je zbog toga onaj prvi pogodniji za ugradnju u digitalne video rekordere. Bar tako kaže Seagate odeljenje za odnose sa javnošću.

Za namenu za koju smo ih mi testirali, a to je klasična kućna konfiguracija, razlike među ovim modelima nema. Sintetički testovi pokazuju neke minorne razlike, ali čak i specifikacije proizvođača govore u prilog tome da su u pitanju identični uređaji sa po 64 megabajta keš memorije i magnetnim pločama koje se okreću brzinom od 5900 obr/min. Zbog toga su i najbrži među testiranim modelima, a njihove međusobne razlike verovatno se svode isključivo na različit firmware koji koriste. Cena im je skoro u dinar ista i za malo prevazilazi cifru od 100 evra (za modele od dva terabajta), dok je garancija tri godine.

• • •

Za kraj nam je ostalo da se osvrnemo na to zbog čega bi prosečan korisnik poželeo da u svoju konfiguraciju instalira hard-disk koji je projektovan za vrlo specifične namene? Neko kaže da bezbednost nema cenu, sa čime se u potpunosti slažemo. Kolekcija filmova i instalacija igara lako je nadoknadiva, ali lične fotografije, video snimci, kao i razni materijali u koje je vlasnik uložio mnogo vremena i truda svakako nisu. Mnogi takvi fajlovi zauzimaju enormne količine gigabajta i zbog toga ih nije lako bekapovati, čak i kad lenjost autora nije prepreka.

Hard-diskovi Video klase projektovani su sa pouzdanošću na umu i to im je primarna karakteristika. To svakako ne znači da važne podatke ne treba čuvati na bar još jednom mestu, ali je ipak barem nekakva garancija da su podaci na izvornom medijumu donekle bezbedniji. Ako već ne zbog bezbednosti podataka, Video hard-diskove svakako vredi uzeti u razmatranje zbog vrlo tihog rada i niskog nivoa zagrevanja koje ne zahteva aktivno hlađenje, što ih čini idealnim rešenjem za HTPC konfiguracije. Jesu skuplji od klasičnih desktop modela, ali ako je razlika u ceni među različitim klasama ikada bila opravdana, onda je to ovde slučaj.

Vladimir TRAJKOVIĆ