Singularitet, termin koji u prirodnim naukama može da označava različite fenomene, poslednjih godina je prilično rabljen među futurolozima. U njihovoj interpretaciji odnosi se na eru u kojoj će veštačka inteligencija uspeti da nadmaši biološku i od ljudi napravi kiborge čiji će mentalni kapaciteti biti povezani u jedinstvenu inteligenciju – singularitet.

Koliko god overklokovanje mozga delovalo primamljivo, budućnost u kojoj je tako nešto moguće nije naročito svetla, barem kada se pitaju scenaristi Ashes of the Singularityja. Iako su uspeli da veštački evoluiraju u nov oblik života pod nazivom post-humans, tehnološka revolucija nije uspela da im odstrani onu esenciju ljudskosti poznatu i kao „volja za moć”. Dakle, u 22. veku oblici života koji su prevazišli materijalnu egzistenciju i gotovo dosegli besmrtnost i dalje se glože i uništavaju zarad vlasti. Jedna frakcija se odmetnula i prisvojila svest i inteligenciju nekih aliena na koje je nabasala u svemirskim bespućima, pa su je prozvali Substrates. Toliko o priči, kojoj je posvećeno toliko malo pažnje i vremena da ne zaslužuje ni ovih nekoliko redova opisa.

Mehanika igre je bućkuriš mnogih legendi RTS žanra. Dobar broj kapitalnih jedinica vizuelno neodoljivo podseća na brodove Terrana iz serijala Starcraft, bitke i koncept jedinica na Supreme Commander, dok je sistem mapa podeljenih na teritorije od kojih svaka sadrži izvor određenog resursa bukvalno doslovce prekopiran iz Company of Heroes. Mape neodoljivo podsećaju na Battle for Dune koji nije bio grafički impresivan ni pre više od decenije i po kada se pojavio, a teksture u ovom slučaju deluju još više isprano i jednolično. Pored bledunjavosti, koncepcija mapa jedna je od najslabijih tačaka igre. Iako su ogromne, uvek su podeljene na prohodne klance i nepristupačne planinske vrhove, tako da je njihova efektivna površina, zapravo, dosta mala i svodi se na niz tunela kuda je moguće proći, što eliminiše gotovo svako taktičko raspoređivanje jedinica.

Igra nudi samo dve frakcije, arsenal koji je podeljen u tek tri tiera, sa po nekoliko različitih jedinica u svakom od njih i avijaciju(!) koja namenom podseća na današnju i nema šta da traži u svemiru. Sistem levelovanja jedinica postoji samo kod dreadnought kapitalnih brodova koji vremenom provedenim u borbi stiču iskustvo i poboljšavaju svoje karakteristike. Sve ostale jedinice su jeftina, potrošna roba koja će u svakoj partiji stradati u stotinama, pa čak i hiljadama. Različite jedinice moguće je spajati u armije i na taj način ih postavljati u efikasne formacije. Implementacija takvog sistema dovodi samo do frustracije, jer su sve jedince (izuzev, donekle, avijacije) neverovatno spore i imaju očajan pathfinding, pa će tako armija sastavljena od najrazličitijih jedinica mileti kao puž prema cilju, a u slučaju promene pravca biće joj potrebna večnost da se pregrupiše.

Borbe su takođe izuzetno spore, naročito kada se na bojištu nađe više jačih jedinica. Povlačenje i pregrupisavanje snaga ne postoji, jer jedinice izuzetno tromo reaguju na komande, a u slučaju da im se naredi povlačenje, neće ni za momenat pokušati da naredbu izvrše efikasno, već će samo prestati da pucaju na protivnika i nastaviti da mile po mapi u suprotnom smeru. Zbog toga je bilo kakvu vrstu hit & run taktike nemoguće izvesti, pa čak i uz upotrebu nešto agilnije avijacije, koja previše košta u odnosu na ono što može da ponudi na bojištu, a pri tom je sazdana od papira koga dezintegriše bilo kakav vid odbrane. Odbrane baze statičnim odbrambenim jedinicama ima smisla samo u PVO varijanti, jer svi turreti namenjeni borbi protiv kopnenih ciljeva su toliko slabi da ne mogu da zadrže ni nekoliko najslabijih jedinica.

Kampanja je potpuno retardirana i bolje bi bilo da je uopšte i nema. Jedanaest misija od kojih su tri opcione (i čijim se prelaskom ne dobija baš ništa) služe da igrača upoznaju sa mehanikom igre i u lice mu pljunu nebulozu od priče. Prvih nekoliko misija su tutorijali koji traju po nekoliko minuta, a onda odjednom kreće ozbiljan fajt. AI, naravno, neprestano vara i u nekim situacijama je jezivo težak protivnik. Taktičko razmišljanje je gotovo sasvim onemogućeno i sve se svodi na što brže i agresivnije zauzimanje resursa i massovanje jedinica, u čemu pomaže opcija automatskog štancovanja.

Tehnička strana ove igre, to jest grafika – blista! AotS je prvi „pravi” DirectX 12 naslov i koristi Nitrous engine, koji je namenski pisan za RTS tip igara i sposoban je da opsluži hiljade jedinica i optereti čak i najmoćniji hardver, ali i da se prilagodi resursima skromnijih mašina. S obzirom na to da je igra, zapravo, prvo bila DX12 test za merenje performansi, ne čudi mnogo što je tehnički deo perfektan, dok je gejmplej i sve ostalo što čini igru čist krš, uključujući i neviđeno iritantan zvuk sa nepostojećom glasovnom glumom i odzivom jedinica, pa do „pću-pću” zvučnih efekata prilikom napucavanja jedinica laserskim oružjem. Jedino što je donekle prijatno za uši je neki vid epsko-ambijentalne muzike, ali koja se u svemirsku atmosferu uklapa koliko i električna gitara uz crkveni hor.

S obzirom na to da je Ashes of the Singularity od početka razvijan uz tesnu saradnju sa AMD-om, ne čudi što na GeForce karticama radi osetno sporije. Ipak, zaista je nebulozno videti da Radeon 380X dere GTX 980Ti kao Musa jarca i to čak i u 4K rezoluciji.

Ocena bi bila niža barem za 50 da ipak u pitanju nije pionirski tehnološki demonstrator koji može dobro da uposli sav raspoloživ hardver, pa čak i Radeon i GeForce kartice u istoj mašini i u isto vreme. Detaljnije o tehnikalijama ostavili smo za rubriku Test drive, a samu igru preporučujemo samo ljudima koji je dobiju besplatno uz neku od novih Radeon kartica, za povremeni skirmish sa virtuelnim saborcima, jer u suprotnom ne vredi ni struje koju komp potroši dok je vrti, a kamoli trošenja para na kupovinu.

Vladimir TRAJKOVIĆ