Vraćajući se ženi, detetu i PlayStationu, na pamet mi je pao Shadow of the Beast, igra čiji sam rimejk igrao pre susreta s junacima iz SŠES „Mihajlo Pupin”, u sklopu kojeg sam otprašio i fragment drevne, originalne verzije. Koga je protok vremena manje ruinirao: Amigin hitić ili elektrotehničare TT uređaja? Igru, definitivno, a kad to kažem, nisam nimalo sentimentalan prema staroj ekipi iz razreda. Za razliku od mnogih, ja ljude i igre stavljam u isti emocionalni koš i ne parcelišem osećaje poput sete, ljubavi i naklonosti na žive i nežive predmete. Recimo, Vlastislava S., školskog drugara sa širokim osmehom dobričine i sitnim, zlim očima SS gefrajtera, cenim na isti način kao The Last Ninju sa Komodora 64.

Zaista dobre stvari ne zastarevaju, bez obzira na to da li se radi o subjektima ili objektima. Kao što su neki ljudi beskrajno kul čak i sa stomacima i pikselizovanom kožom, tako su i neke igre idealne u skladno ostareloj formi i nema ih poente revitalizovati i ruinirati silikonskim dodacima i fitnesom. Saboteur sa Spektruma i Druid sa C-64 naslovi su na koje neće uticati nikakav protok vremena i koji će sigurno biti zanimljivi i Transcendentnim Polux Violatorima koji će za 100.000 godina zameniti čoveka u ulozi dominantne inteligencije na Zemlji. Star Control, moj apsolutni favorit za igru koja je samo dobila na potenciji, smislu i igrivosti nakon svih ovih godina, nikada neće biti osuđen na skupljanje prašine u nekom temporalnom muzeju, već će ga aktivno izučavati i inteligentni oposumi koji će zameniti narode s Balkana.

Međutim, igre Shadow of the Beast i Resident Evil neće imati takvu sudbinu jer su ostarile kao konzerva otvorene paštete umesto da sazru kao rakija u zakopanoj flaši. Da li to znači da su sakovale i kad su se pojavile, samo što to niko nije bio u stanju da pravilno shvati? Slično važi i za prva dva nastavka Dooma, čije su osnovne verzije prilično grdobne i svedene za svakog ko je imun na nekritičku nostalgiju. A šta tek reći za Age of Empires, igru koja je u svoje vreme prekidala prolećne ljubavi i slala desetine hiljada nesrećnika na popravni u avgustu, a sada izgleda jadnije od Ironmana nakon batina koje je popio u finalu filmske verzije „Građanskog rata”?

Command & Conquer vs Total Annihilation... Da mi je pre dvadeset godina neko postavio to pitanje, bacio bi me u dilemu koja oveklokuje mozak i od Vilisa pravi Hodore. A sada? Total izgleda više nego pristojno i savršeno je igriv, dok C&C vade samo sinematici jer core igra i njena mehanika imaju šmek i rafinman šimika s belim čarapama u kojima je Miodrag Belodedić pobegao iz Rumunije. Heroes of Might & Magic III, Worms, Wipeout, System Shock, Nodes of Yesod, Tranz Am, Falcon Patrol, Elite, Alpha Centauri, Planescape: Torment i Homeworld izdržali su zub vremena bolje od mnogih zgrada od armiranog betona, ali Warcraft: Orcs & Humans, Diablo II, Bard’s Tale, Summer Games, Forbidden Forest i Raid on Bungerling Bay nisu...

Ovoliko filozofije i nabrajanja, a nigde zaključka ili makar pretpostavke o tome šta neke igre čini imunim na protok vremena, dok druge svodi na nivo zarđale „zastave 101”... Sedamdeset posto ocene o tome leži u sferi individualnog sećanja koje svako od nas gaji prema voljenim igrama iz grešne mladosti, ali makar trideset posto faktora moraju da budu objektivni da bi teorija imala smisla. Fragment odgovora leži u gimiku, osobini igre čiji je inovativni šok faktor uspešno maskirao njene falinke na drugim poljima. Shadow of the Beast je svojevremeno izgledao kao Monika Beluči danas i to je kompletna tajna njegovog uspeha, mada ova teorijica ne može da objasni Diablo II koji je oduvek izgledao kao ekshumirani zec. Ako neko zna potpun odgovor na ovo pitanje, molio bih ga da ga podeli sa mnom i ostatkom razreda.

U sledećem broju čitajte kako je protekla još dublja ekskurzija u prošlost, tokom koje sam sprečio izbijanje Drugog svetskog rata, formiranje Plavog orkestra, torpedovao Ninju, Pintu i Santa Mariju, iz čiste obesti ukrstio magarca sa tiranosaurusom i proveo nekoliko godina u ulozi tehno-šamana na sadašnjim Uskršnjim ostrvima gde sam organizovao tesanje kamenih glava i radovao se konfuziji u paranaučnim krugovima XX veka.

Miodrag KUZMANOVIĆ