Rejvensdejl je bio mirno mesto za odmor, sve dok njegovi meštani nisu otkrili goop, supstancu koja je zamenila standardno prase na poziciji osnovne sirovine za široku paletu proizvoda. Avaj, kao nusefekat izloženosti goopu Rejvensdejljani bivaju transformisani u krvožedne manijake te je na šačici poludelih vitezova da antičkim metodom daljinske maksilofacijalne hirurgije zavedu red i mir. Iako na prvi pogled deluje kao svakodnevni prizor iz ukrajinskog parlamenta, zapravo se radi o zapletu nove uzdanice studija Black Forest Games. Igra je prvobitno razvijana pod imenom Ravensdale, potom je prekrštena u DieselStörmers, da bi se autori konačno skrasili sa aktuelnim imenom i sve prebacili na Kickstarter i Steam Early Access servise, koji su, kao što znamo, garant kvaliteta. Oh ne, pa zar još jedan polufabrikat...

Rogue Stormers pripada grupi 2,5D twin stick shootera što podrazumeva odvojene kontrole za kretanje i ciljanje i po pristupu akciji manjim delom podseća na serijal Contra, mnogo više na sjajni Abuse iz zlatne DOS ere, a u kooperativnom modu na trenutke dostiže balističku euforiju Metal Sluga. U ovoj platformskoj pucačini cilj je isti kao i u svakoj drugoj – prokrči put (sam ili sa troje saboraca) kroz armiju karakondžula, probij se do glavonje na kraju nivoa i u par metaka mu objasni svoju teoriju besmisla miroljubive koegzistencije, a onda sve Jovo nanovo. Srećom, osnovno oružje za roštiljanje napasti nema ograničenu municiju, dok se znatno ubojitije sekundarne pucaljke skupljaju usput i moraju da se „rashlade” nakon upotrebe. Za dostizanje viših platformi i izbegavanje neprijateljske kanonade poslužiće raketne čizme. Alat za tranžiranje zelembaća je raznolik, pa su svoje mesto našli svakakvi lanseri granata, lepljive bombe, rotirajući buzdovani i portabilni generator crnih rupa. Kao da pokretna smetala nisu dovoljna, život će vam komplikovati i terenske prepreke u vidu zapaljenih cevi i miniranih mostova, mada neke od njih možete da preokrenete u svoju korist – momenat kada sirotog, malog goblina zarobite u lokvi ulja da biste potom propisno nauljenog nesrećnika nonšalantno potpalili dok ne zacvrči i poprimi ćevapoidnu teksturu svakome će da ogreje srce (a goblinu i ostale unutrašnje organe). Ako se u nasilju koje vas okružuje setite, lepo bi bilo da s vremena na vreme spasite i ponekog taoca jer će vam u znak zahvalnosti ostaviti powerup (zar onda nije mogao sam da se oslobodi?). Igru počinjete sa „univerzalcem” Brehtom, dok se ostali likovi, svaki sa drugačijim osobinama i jedinstvenom „specijalkom”, otključavaju prelaskom pojedinačnih nivoa. Ključna razlika u odnosu na uobičajene pucačine je skupljanje iskustvenih poena što Stormersima daje specifičnu RPG notu.

Ako ste, povedeni zdravim razumom, pomislili da se ovi poeni automatski stiču eliminacijom protivnika – varate se, jer se exp u ovoj igri nalazi jedino u vidu random dropa. Zbog ove čudne odluke spremite se na beskrajne sate grinda koji će na kraju biti „nagrađeni” izborom između dva nasumična perka (po pravilu uvek vam zapadnu oni najgori) koji ostaju dostupni u svakoj novoj partiji, ali moraju iznova da se otključaju za svakog lika ponaosob. Prema tome, očekujte da skupite polovinu raspoloživih perkova tamo negde oko 40. godišnjice časopisa koji držite u rukama. Smak sveta je očigledno blizu kada se pucačke igre pretvaraju u azijski MMO. Ono „rogue” u naslovu nije tu samo radi dekoracije, već za sobom povlači random mape, gubitak kompletnog arsenala nakon što vas protivnici liše (jednog jedinog) života i ponovni početak od prvog nivoa. Nadamo se da će jednog dana ljudi konačno da shvate kako roguelike princip ne valja kalemiti ni na šta drugo osim RPG-a (a i tada je retko opravdano) jer se i u ovom slučaju, kao i u brojnim pre njega, radi samo o veštačkom dizanju težine i onako nehumano teške igre u kojoj stalno kuburite sa energijom, a ni natprirodni refleksi ne pomažu. Da nije tog rastezanja, količinski mršav sadržaj (svega sedam nivoa) bi se slistio očas posla.

Igru krasi šarena grafika nalik na animirani film zaliven beskonačnom kišom krvi i udova, mada su akteri presitni i dešava se da u opštem krkljancu ne možete da uočite sopstveni nišan. Dizajn orkova i goblina jasno pokazuje da su autori ljubitelji Warhammer 40,000 univerzuma (ali nisu imali para za licencu). Kvalitetne „električarske” numere u početku pošteno pumpaju adrenalin, sve do trenutka kada vas ubiju u pojam jer ih ima premalo. Sve to pada u drugi plan pred tehničko-konceptualnim propustima koji su lako mogli da se izbegnu, samo da je neko seo i sve temeljno testirao. U co-op modu svi igrači dele isti ekran, što je neizbežno kada se igra u lokalu (dakle, na jednom ekranu), ali gubi smisao kada se akcija premesti online. Nije toliko strašno što se dešava da protivnici pucaju kroz zidove, a vi ne možete da uzvratite paljbu, koliko nervira stalno zaglavljivanje powerupova u scenografiji jer su vam bez njih šanse još tanje. Ukupno gledano, igra puca po šavovima kao starletin grudnjak i preopterećena je bagovima od kojih najgori dovode do potpune blokade računara.

Rogue Stormers je naslov koji bi lako mogao da doživi metamorfozu i preraste u nešto posebno, pod uslovom da njegovim tvorcima neko kupi dasku i peglu i objasni koncept puštanja proizvoda u promet tek nakon što dati ispuni osnovne kvalitativne norme. Ko bi rekao da je rad na ovoj igri započet još 2007. godine? S obzirom na to da tandrče kao „Stojadin” po kaldrmi, čovek bi pomislio da su programeri sa povezom na očima pisali po jednu liniju koda na svakih mesec dana, mada ovakvo stanje stvari uopšte ne čudi ako znamo da su dotični odgovorni i za sramotni Gothic 4. Pucačine treba da predstavljaju izvor neopterećujuće zabave, a ne ćelavosti.

Jan ČMELIK