Najsvetlija zvezda u opusu Electronic Artsa ponovo sija! Barem ako sudimo po onome što nudi beta verzija novog Mirror’s Edgea. Posle čitavih sedam godina, najbolja skakalica koju je igrački svet video vraća se na velika vrata. Te davne 2009. godine igra je štrčala kao najlepši cvet u polju korova koji EA gaji već godinama. Mirror’s Edge nije bio bez mana, ali su tešku i smotanu borbu i lažnu nelinearnost mnogi igrači ignorisali, budući da je igra pružala određeno iskustvo kojim se nijedna igra do tada nije mogla pohvaliti. Po onome što smo videli u beti Mirror’s Edge Catalysta, čini se da nećemo morati da ignorišemo ništa u punoj verziji igre, već da će sve blistati od savršenosti.

U futurističkom mid cyberpunk gradu se možete kretati po slobodnoj volji. Faith će u mapu moći da ucrta waypoint koji će je preko Runner’s Visiona voditi po gradu. Naravno, ne morate sebi zacrtati nikakav cilj ako vam se samo skače po gradu u zanosu slobodnog istraživanja. Naznake priče o Faith koja izlazi iz zatvora i u jednoj od comeback misija počinje da ulazi sve dublje u tajne misterioznog projekta koji se tiče novog drona, a iza kog stoji diktatorski režim najavljuju klasičan futuristički zaplet. Ruku na srce, postoje i naznake zanimljivih preokreta, ali ne želimo da se radujemo pre konačne igre. S druge strane, Catalyst čini da grad iz prve igre deluje kao njegova demo verzija. Grad je živ, ne deluje (toliko) prazno i sterilno, a povremeno nailaženje time izazove drugih igrača samo dodaje na osećaju da niste sami. Takođe, gradske vlasti i dronovi koji lete po gradu preslikavaju maltene identično atmosferu iz čuvenog Orvelovog romana „1984” pa ni suptilna paranoja da vas neko konstantno posmatra neće izostati. Kada na to dodamo i činjenicu da ste povezani na internu mrežu vašeg kabala koja se ne miriše sa GridLinkom, mrežom preko koje vas režim drži na oku, čitava storija o pobunjeničkom klanu u distopijskom futurističkom gradu ima mnogo više (geeky) šmeka.

Ne menjajući suštinu igre, developeri su uspeli da unaprede svaku rupu u dizajnu koja je ružila sliku o originalu. Trčanje i skakanje po gradu sada je glatkije od masnog tiganja obloženog korama od banane, ivice pod uglom od 90 stepeni ćete prelaziti mnogo brže, a Faith je ovog puta mnogo sposobnije devojče. Što se samog gejmpleja tiče, najviše pohvala zaslužuje unapređena borba. Na raspolaganju imate laki i teški udarac, a možete napadati sa svih strana. Takođe, sve akrobacije možete ukombinovati sa borbenim potezima pa ćete neprijatelje lišavati života na načine koje ne viđate ni u najboljim akcionim filmovima holivudske produkcije. U prvom delu se borba uglavnom izbegavala, dok ćete ovde jedva čekati da se pomlatite sa nekim. Dvojica neprijatelja vas napadaju en face? Nikakav problem, šutnete jednog ka drugom svom snagom i, pre nego što kažete Žan Klod Van Dam, obojica se valjaju po podu. Daleko od toga da je Faith postala terminator koji ruši sve pred sobom (čak je i oružje odbačeno), ali je razvojni tim zaista uspeo da ubaci savršeni borilački engine koji je falio prvom delu.

Jedna od stvari kojom su se developeri hvalili bilo je i open world okruženje. U nešto manje od tri sata, koliko sam proveo u beti, nije bilo mnogo vremena za dangubljenje po krovovima i side questove, ali oduševljenje „svetom” i osećaj potpune slobode nisu falili. Velika novost je i sistem unapređivanja koji se deli na tri kategorije: opremu, kretanje i borbu. Ovakav sistem jednostavno je neizbežan kada su u pitanju open world igre, a ako ćemo iskreno, ni najmanje ne narušava atmosferu igre. Uostalom, unapređivanje sposobnosti se uklapa i u priču o izlasku iz zatvora i „obnavljanju gradiva”. Side questovi i jurnjava za skrivenim elementima produžavaju igračko iskustvo bez onog gadnog osećaja veštačkog razvlačenja.

Kad smo kod atmosfere, DICE je naravno trijumfovao. Frostbite 4 je u Mirror’s Edge Catalystu toliko uspešan u stvaranju atmosfere da ćete se razočarati kada pogledate kroz prozor i shvatite da vaš grad nije kao onaj u igri. Belina sterilnog grada tu je još od 2009. godine, a ptice, saobraćaj, dronovi, elementi o koje ćete se vešati i koje ćete preskakati osmišljeni su i realizovani tako da ćete teško moći da zamislite organskiji setting od ponuđenog. Sve je, kako bi se reklo, na mestu. Svetlosni efekti ostavljaju bez daha, naročito kada prolećete kroz pojedine deonice, a jedan J.J. Abrams bi mogao da prostudira kako se u scenu ubacuje flare efekat upravo u ovoj igri. Modeli likova, kao i njihova animacija, takođe doprinose verodostojnijoj atmosferi. Naravno, grafički stil igre ostao je debelo stilizovan, ali se vidi da je takav pristup dizajnu igre ipak bio ispred vremena 2009. godine. Danas, Mirror’s Edgeov stil i dizajn deluju sveže kao i tada, ali malo manje avangardno. Takođe, ne bi trebalo zaboraviti ni maestralnu muziku koja je ovog puta malo bliža stilu Brajana Ina i njegovih radova, ali istovremeno melodična i konkretna kao u prvom delu.

Kada uporedimo prvi deo, koji bi do sada već bio đak prvak i Catalyst, potonji deluje kao daleko zrelije ostvarenje. Budući da je u pitanju beta, neki sitni bagovi su neminovni (vizuelni prikaz uspešnosti kvestova i slično), ali u pitanju nije ništa što bi moglo da napravi fejl á la Battlefield 4 day 1. Najjači utisak koji ova beta ostavlja je taj da je Mirror’s Edge zapravo pet-project nekome u EA-u. Ni u jednom trenutku nema osećaja da vas neko vuče za ruku ili pak veštački spotiče u igri – u srži je i dalje suvi adrenalin, ovog puta još krasniji i uzbudljiviji, a možete i da šamarate protivnike nogama što nikada neće biti dosadno. Igra deluje prilično upeglano, sve igračke mehanike su dovedene na nivo savršenstva, sve vrvi od karaktera i duha, sve su šanse da će Mirror’s Edge Catalyst opravdati pauzu od sedam godina. Nemojte nas držati za reč, ali ako se nešto ne pođe po zlu u međuvremenu, EA i DICE će pred nas ispostaviti jednu od najboljih igara u poslednjih par godina. Oštra ivica ogledala je izgleda naoštrena i ispolirana za 2016. godinu.

Miloš CVETKOVIĆ