U našem jeziku postoji jedan fenomenalan pojam koji strelovito precizno i u jednoj reči definiše sve što treba da znate o određenoj osobi. Picajzla. Nisam siguran da drugi narodi i rase imaju ekvivalent, ali, ako ga možda imaju, sigurno nije moćan kao naš. Možda je još jedino bosanski „kenjac” komparabilno jak, mada nisam siguran da li podrazumeva isti koloplet osobina...

Pre nego što sam pre dve i po godine postao otac, u većini stvari koje se tiču elektronske zabave bio sam hyper besmislena picajzla. Serije, a pogotovo dobre serije poput „Game of Thrones”, nisam mogao da gledam bez rituala koji je uključivao kliničku dekontaminaciju ekrana televizora od poslednjeg zrnca prašine, podešavanje roletni radi postizanja ravnoteže između mraka i strujanja vazduha i guranje kauča pola metra unapred da bih osigurao kvalitetnu disperziju zvuka iz zadnjih zvučnika. Tek kad bih obezbedio logistiku guzice, oka i uveta, pritiskao sam play i koristio bar 30% kapaciteta mozga za nerviranje što na torrentima ne postoji 1080p verzija epizode, već moram da gledam 720p, kao da sam izbeglica iz Iraka. Moja žena je, poput Mileve Marić Ajnštajn, krotko trpela ekscentrične tripove svog genija, znajući da za budućnost ima keca u rukavu. Zapravo, u stomaku.

Ja, taj loš pevac kome je smetala svaka dlaka, bio sam još naporniji kad se radilo o svemu što se tiče igranja na kompjuteru. Posebno sam bio osetljiv (Bio? prim. žen.) na snagu i kvalitet grafičke karte i monitora, koji su apsolutno, neopozivo i uvek morali da bljuju vatru i spaljuju flote drvenih brodova. Jednom sam pokušao da izračunam koliko sam para u poslednjih dvadeset godina dao na komponente, ali sam prebledeo pre nego što sam stigao do XXI veka. Čistoća stola i tastature, ugao svetlosti koja pada na tastaturu i spoljni zvuci tokom gejmplej sesija morali su da budu optimizovani i sertifikovani kao da će za sto da zasedne Džoan Kolins i prevrće očima ako primeti dlaku ili joj opadne frejmrejt.

Proces mutacije u donekle normalniju osobu počeo je krajem decembra 2013. godine: visina kriterijuma, zapravo, intenzitet besmislenih tripova počeo je da opada na dnevnoj bazi pošto se rodila moja Katrien. Sada sam u stanju da gledam „Battle of the Bastards” na ekranu koji je živahno dete, nesvesno razlike između tačskrina na tabletu i netačskrina na televizoru, izvatalo po svim uglovima, tražeći simpatičnu porodicu animiranih svinja. Moćni komplet Logitech Z5500 zvučnika, koji sam tokom svake selidbe bogobojažljivo prenosio kao pleme Izrailjevo zavetni kovčeg, sada stoji zapakovan u kartonskoj kutiji na ormanu, poražen i osuđen na egzil od jedne pišljive bebe kojoj su smetali basovi. Zubima se još uvek grčevito držim za poslednji Alamo koji mi je preostao, dva kvadratna metra mog desktop PC oltara u najmračnijem ćošku kuće, mada po kapiji dobuju ručice koje planiraju da zavire i okupiraju i taj poslednji fragment bet-pećine.

Dakle, kad se nasumična baba u vašoj blizini prebaci u nadžak-baba mod operacija i krene da vas poliva frazama u kojima stari psi ne mogu da uče nove trikove i vuci menjaju ćud, ali dlaku nikako, recite joj: „Ne zbori više, babo, znam jednog koji se promenio nabolje”. Mutacija je divna stvar ukoliko njen katalizator nije gama radijacija, već ljubav.

Moving on... Već duže vreme pomišljam da se osvrnem na kataklizmu koja je pogodila ljubitelje besplatnog igranja na PC-u ili konzolama, ali tu raspravu i analizu podsvesno odlažem i u mislima. Nekako mi se čini da je ta etapa u našim životima, makar na srednji rok, ugašena, te usled tog manjka nade ćutim i u sebi. Imam utisak da je talentovanim krekerima koji su obeležili poslednjih nekoliko decenija entuzijazam iz nekog razloga iščileo i da im damare i njedra sada ispunjava apatija. Nemoguće da je Denuvo toliko zaguljen da se bušenje igara više ne isplati za slavu i renome na IRC kanalima? Kako je moguće da PlayStation 4 i Xbox One ne mogu da se probuše i gladnom narodu daju hranljivi warezi? Najveći problem imamo upravo mi, igrači iz zemlje koja igre mora da plaća po ceni po kojoj je plaćaju bogati Nemci i kao tovarni „fluyt” puni Holanđani. Rusi, Indijci, Meksikanci i igrači s drugih tržišta, koja su istovremeno masivna i relativno siromašna, uživaju u cenama koje su često i duplo niže od onih koje važe za West. Pitanje od milion nečega jeste kako se priključiti na to crevo iz kojeg kuljaju jeftine igre? To je zid o koji ću u narednom periodu rekreativno lupati glavu.

Miodrag KUZMANOVIĆ