Hearts of Iron IV

Dok svet hrabro jezdi ka još jednom, verovatno poslednjem velikom ratu, nije zgoreg podsetiti se kako je planeta stenjala tokom prethodnog. Drugi svetski rat u svojoj celosti tradicionalno najzabavnije biva predstavljen kroz grandiozne strategije koje kreira švedska kompanija Paradox Interactive. Njihov serijal Hearts of Iron već skoro petnaest godina hrabro eksperimentiše sa složenom i teškom temom kojoj drugi developeri pristupaju samo iz pucačke ili neke druge akcione vizure.

Hearts of Iron IV je, dakle, najsvežiji predstavnik geopolitičkog i vojnog serijala koji vas stavlja u ulogu lidera bilo koje države na planeti u periodu koji prethodi i zahvata Drugi svetski rat. Iako možete igrati i kao Albanija, igra je neuporedivo zanimljivija ako se iskusi iz perspektive jedne od velikih sila ili države koja je dovoljno snažna da ostavi svoj pečat na apokaliptičnim okolnostima u kojima se našla.

Igra je u određenim elementima jednostavnija od prethodnog nastavka, dok je u drugim složenija i apsolutno nije došlo do podilaženja casual publici. Kao i svaka ranija Paradoxova igra, i HoI IV ima tutorijal koji je dizajnirao neko ko voli da muči narod, tako da će svaki neiskusni igrač morati da konsultuje dokumentaciju ili provede sate gledajući Youtube tutorijale pre upuštanja u ozbiljno igranje.

Relativno ozbiljne izmene prisutne su u svakoj pori igre, od politike, preko ekonomije, do ratovanja, uz izuzetak diplomatije koja je ostala anemična kao ranije. Koren političkog angažmana u igri su politički poeni koje trošite na izmenu državnih zakona, diplomatske akcije i angažovanje istorijskih ličnosti koje daju različite bonuse u svim sferama funkcionisanja države. Najbolji novi element jeste dizajner divizija koji dozvoljava apsolutnu slobodu u projektovanju vaših oružanih snaga. Editovanjem postojećeg ili kreacijom novog tipa divizije dobijate šematizovani prikaz slobodnih slotova za bataljone (koji su vertikalno parcelisani na brigade) i opcije za podršku koje popunjavate u skladu s potrebama i mogućnostima. Svaka izmena i dopuna divizionih „templejta” zahteva utrošak armijskog iskustva koje stičete treniranjem jedinica, učešćem u ratovima ili ga dobijate kao bonus od talentovanog teoretičara koga ste regrutovali za političke poene, tako da izmene ne možete da „spamujete” kad vam se prohte, već onda kad možete da ih platite. U ovom elementu igre, Paradox je konačno našao pravu meru između realnog i zabavnog.

Resursna ekonomija i trgovina takođe su pojednostavljene i izmenjene nabolje. Apsolutno užasni sistem slajdera koji je mučio prethodnu igru u potpunosti je izbačen, a industrija je oštro podeljena na civilnu i vojnu, uz mogućnost konverzije fabrika po potrebi (u slučaju rata, konvertovaćete civilne u vojne). U miru, civilne fabrike su osnova svega, jer uz pomoć njih gradite infrastrukturu, vojne fabrike, utvrđenja i bukvalno sva druga unapređenja na teritorijama. Civilne fabrike koristite i za robnu razmenu s drugim državama. Ako vam, recimo, fale čelik ili guma za proizvodnju naoružanja, napravićete dil sa zemljama koje ih izvoze i zauzvrat dati određenu količinu robe široke potrošnje koju civilne fabrike automatski prave. Vojna industrija je takođe odlično zamišljena, jer je, kao u realnosti, proizvodnja oružja i opreme odvojena od regrutacije trupa. Vojne fabrike štancuju hardver koji se koristi za popunu jedinica koje izađu s obuke, dok se višak skladišti za potrebe novih snaga, pojačanja ili nadogradnje opreme postojećih jedinica.

Određene izmene je pretrpelo i ratovanje. Umesto kompleksnih frontovskih organizacija koje uključuju štabove na nivou armija, grupe armija i fronta, divizije sada grupišete pod komandu pojedinačnih generala. Ovo olakšava planiranje i eliminiše potpunu automatizaciju vođenja rata zbog koje je HoI III bio dosadnjikav. Generalima, to jest njihovim grupama armija možete odrediti pravac nastupanja, liniju odbrane i donekle definisati akcioni dispozitiv, ali će finese, pogotovo one kod opkoljavanja i uništavanja jedinica u okruženju, zahtevati vaš ručni input da bi se ostvario maksimum rezultata. Ručno kontrolisanje je olakšano jer je broj provincija na mapama srazmerno manji u odnosu na HoI III.

S tehničke strane, Hearts of Iron IV izgleda zaista impresivno. Zumiranje mape je skokovito kao u poslednjem nastavku Europe Universalis, ali svaki nivo zuma sada donosi fantastičan novi sloj detalja. Urbani centri su jasno definisani, teren maksimalno raznovrstan, a vremenski uslovi vidljivi i „čujni” (hučanje vetra i snežne oluje, dobovanje pljuska...). Igra izgleda lepše nego 100.000 rajhsmaraka u zlatu i, da nije jednog elementa, zaslužila bi da je nosimo na ramenima i pevamo... Hearts of Iron IV je po defaultu došao bez mogućnosti za skaliranje interfejsa, ali je, kao i Stellaris, za to dobio eksperimentalnu mogućnost u prvom peču koja, nažalost, ne funkcioniše najbolje. Širenje interfejsa na 1.3 ili veću razmeru u rezoluciji od 2560 x 1440 eliminisaće tooltipe za sve ikone na obodima ekrana, tako da skaliranje nećete koristiti dok ne zapamtite gde šta stoji i šta znači. Prvih nekoliko partija moraćete da čkiljite kao snajperista.

Kao i svaki HoI do sada, i četvorku sam prvo zaigrao kao Nemačka, a u drugoj partiji u slavu poveo imperijalni Japan. Bez obzira na to da li sam u postavkama partije odabrao autentični istorijski AI ili ne, nisam imao posebno težak posao u osvajanju većeg dela istorijskog plena. Protivnički AI je relativno smotan i može se lako eksploatisati, recimo, štancovanjem velikog broja pešadijskih jedinica i potpunim ignorisanjem avijacije u misiji osvajanja većeg dela kontinentalne Evrope. Izazov možete povećati ako podignete nivo težine, ali time samo sebi dajete proizvodne penale, a protivnik, nažalost, ne postaje iole inteligentniji.

Igrati kao Nemačka ili Japan je lasno, ali šta je s malim državama, osuđenim da budu moneta za potkusurivanje velikih sila? Da bih saznao odgovor na to pitanje, zaigrao sam s Jugoslavijom, multietničkom državom smeštenom u srce Balkanskog poluostrva, u čijim je genima bio zapisan doom koji je čeka. Partija sa YU bila je ubistveno dosadna jer se mi se bukvalno ništa nije desilo tokom celog rata: nije bilo nikakvog eventa, niko me nije ništa pitao, zvao u frakciju ili me napao. Od 1936. do 1944. godine, kad sam konačno odustao, gradio sam industriju i štancovao pešadijske jedinice kao sumanut, nadajući se da će Rajh početi da postavlja uslove, da će Mađar i Bugar da udare, da će Hrvatska da potegne nož u leđa, da će se desiti bilo šta van sfere planiranja i logistike... Oko mojih granica dešavao se armagedon, saveznička Rumunija je ratovala sa fašističkom Mađarskom, Grčka je okupirala Albaniju i odatle isterala Italiju, Nemačka je divljala po kontinentu, ali niko nije čak ni kinuo u mom pravcu. Sećam se slične partije u Hearts of Iron III, u kojoj sam fasovao Nemačku invaziju neposredno nakon pada Francuske, gotovo godinu dana pre istorijskog datuma, kojoj sam se delimično opirao zbog velikog broja brdske pešadije ušančene na severu Slovenije. Front je na kraju pukao, ali makar sam se batrgao...

Filozofskiji problem jeste to što igri akutno fale realne reperkusije ideološkog prefiksa: saveznici, Kominterna i sile Osovine suštinski se razlikuju samo po boji ikonice koja označava pripadnost frakciji. Pragmatičar će reći da je to sasvim u redu i da su sve tri frakcije ionako strane jedne iste zle kockice ogrnute plaštovima različitih boja, ali takav cinizam ipak više priliči modernim vremenima, dok je Drugi svetski rat ipak moguće isparcelisati na crno i belo. Prosto rečeno, igri fali realni ukus borbe između dobra i zla, jer sve tri strane funkcionišu kao korporacije kojima ideološki izbori koje birate u nacionalnim fokusima daju isključivo ekonomske i logističke bonuse.

Hearts of Iron IV će doći na svoje za godinu dana, kad se divizije pečeva izređaju na njegovim plažama, a moderi preuzmu na sebe tvikovanje svega što developeri propuste. To, naravno, ne znači da ni sada nije OK: igra je zabavna pre svega zbog potencijala za majmunisanje u pseudoistorijskom kontekstu. Igra je „zabavnije” bagovitija u odnosu na ono kako je izgledao Hearts of Iron III u toku prvih nekoliko meseci: tamo su se bagovi svodili na raspad AI rutine i dosadne nelogičnosti nalik na britansku frenetičnu proizvodnju transportnih brodova umesto jedinica za invaziju na kontinent, dok ovde budalaštine ponekad imaju mapetovski karakter. U svakom slučaju, neće vam biti dosadno dok čekate da igra postane dostojna istorije.

Miodrag KUZMANOVIĆ