Pre nešto više od pola godine (SK 12/2015) pisali smo o beti Overwatcha, novog timskog shootera iz Blizzarda. Većina stvari o kojima smo tada pisali i dalje stoji pa u okviru ove recenzije nećemo ponavljati ono što se nije promenilo od bete, nego će naš fokus biti brojne primene i dodaci koji su se desili Overwatchu od oktobra do danas. Igra je konačno izašla krajem maja (nažalost, za dlaku prekasno da bismo pisali o njoj u junskom „Svetu kompjutera”) na opšte oduševljenje igračke zajednice. Za samo nedelju dana igru je kupilo oko sedam miliona ljudi, a nakon manje od mesec dana broj aktivnih igrača Overwatcha premašuje deset miliona. Kada na sve to stavite podatak da je upravo Overwatch igra koja je u Južnoj Koreji nakon tri godine svrgnula LoL sa trona najigranijeg naslova u zemlji, jasno je da se radi o igri sa visokim stepenom zaraznosti. Jednostavno rečeno, momcima i devojkama iz Irvajna je pošlo za rukom da naprave još jedan instant klasik.

Čovek ne može a da se ne zapita kakvi su to magijski i mračni rituali odgovorni za tako dosledan uspeh koji traje već duže od dve decenije. Da li je moguće da neko toliko dugo ima neverovatno mnogo sreće prilikom pravljenja igara ili je odgovor u nečemu drugom? Činjenice, ipak, govore u prilog proverene i promišljene formule koja im donosi uspeh sa svakom novom igrom. Blizzard od svojih najranijih naslova nema problema sa „posuđivanjem” ideja i koncepata, mada to rade i nebrojeni drugi studiji, ali jednostavno ne toliko dobro. Tako ćete i igrajući Overwatch (ako ciljano napravite predah od frenetične akcije) na svakom drugom koraku moći da primetite neki element gameplaya ili dizajn lika koji su inspirisani nekim postojećim naslovima.

Mnogo bitnije za uspeh nekog naslova je osluškivanje tržišta, ali dok veliki broj studija kreće sa razvojem svoje igre tek nakon što neki drugi naslov datog žanra zablista među kritikom i publikom, Blizzard mnogo češće gleda korak unapred, ka prazninama koje mogu da se popune. To su uradili sa Hearthstoneom i, evo, sada sa Overwatchem. Kada se podvuče crta, ispostavlja se da ako razvojni tim u kom postoji kritična masa pravih gejmera koji zaista vole širok spektar igara i još uvek ih igraju (bez obzira na svoju starost) dobije dovoljno vremena i sredstava da napravi igru kakvu želi, ta igra će bit hit.

Sam Overwatch najavljen je 2014. godine, ali, tehnički gledano, pravljen je mnogo duže jer je igra nastala iz otkazanog MMO-a sledeće generacije pod naslovom Titan nakon sedam godina razvoja. Usledilo je rapidno fokusiranje na to da se sav trud uložen u Titan pretoči u osvajanje jedinog „velikog” žanra igara (a da nisu sportske) kojim Blizzard još uvek ne dominira – pucačina. U svom proverenom stilu, dizajneri iz Irvajna su ponovo krenuli da posuđuju sa svih strana, najviše od Team Fortresa 2 i aktuelnih MOBA naslova, ali finalni rezultat ne odiše utiskom sklepanosti ili plagijata nego svežinom i dinamičnošću autentičnog hita. Takođe, ponovo u duhu ovog studija, finalna igra je nešto veoma pristupačno za široku publiku i čije osnove se lako uče, ali je za potpuno ovladavanje igrom potrebna velika posvećenost, mnogo vremena i uvežbana timska igra.

Iako Overwatch nema singleplayer deo, u Blizzardu dobro znaju koliko je bitno da se igrači vežu za likove i okruženje u kom se oni nalaze. Zato su ovi majstori hajpa, tokom dve godine od najave do izlaska igre, fanovima postepeno servirali kompjuterski animirane trejlere i kratke filmove, kao i stripove čiji protagonisti su više od dvadeset likova kojima igrači mogu da upravljaju u Overwatchu. Sem što je svet pucačina potpuna novost za Blizzard, tako je i okruženje ove igre. Blizzardovi dosadašnji hitovi bili su: njihov specifičan pogled na generalizovani high fantasy (Warcraft), zatim mračna, gotska fantazija (Diablo) i na kraju naučna fantastika (Starcraft). Overwatch tehnički gledano, predstavlja naučnu fantastiku, ali se ne radi gritty spejs operi kao što je Starcraft nego o kudikamo vedrijem okruženju osetno bliže budućnosti Zemlje. Igra obiluje Blizzardovskim nivoom klišea i referenci na pop-kulturu u najboljem mogućem smislu.

Što se samih likova tiče, rečenica: „Ovo je pucačina u kojoj ne postoje klase nego heroji,” može da zvuči kao reklamna floskula, ali je, kada se malo zadubite u njihov dizajn, zapravo istina. Overwatch stvarno može da se pohvali činjenicom da je u igri dvadeset jedan lik čiji gameplay daje apsolutno jedinstveni osećaj. Naravno, heroji su podeljeni u četiri kategorije (tenkovi, podrška, napadači i odbrana), ali svaki (i svaka) od njih ima specifičan odnos ofanzivnih i defanzivnih karakteristika i veština koje direktno definišu i način na koji se taj lik idealno koristi tokom borbe i sinergiju sa drugim likovima od koje najviše zavisi uspešnost u bilo kom okršaju. Ako mislite da je balansiranje više od dvadeset likova u timskom FPS naslovu mala noćna mora, verovatno ste u pravu, ali Blizzard je poznat po tome kako nikada ne odustaje od balansa u svojim igrama i zato se taj proces, koji je kod Overwatcha počeo još tokom zatvorenog alfa testiranja, nastavlja i u live verziji igre. Zahvaljujući kvalitetnom sistemu koji kombinuje praćenje statistika mečeva kao i najveće primedbe igrača na forumima modifikuju se karakteristike određenih heroja kako bi nastavili da budu jedinstveni, u skladu sa onim kako su ih dizajneri zamislili, da ne budu previše moćni, ali da i dalje veliki broj igrača želi da ih igra.

Načelno, jedna od potencijalnih „mana” ove igre je što kad prvi put stanete pred nju imate toliko izbora i slobode da će neki od igrača prosto biti zatrpani. Na svu sreću ne morate trošiti sate na vežbanje svakog heroja pre nego što se upustite u ozbiljnije okršaje. Iako je u igri dvadeset jedan heroj, i svakako ćete biti kompletniji igrač ako sa svakim od njih znate da igrate kako treba, zapravo je dovoljno da pohvatate osnove jednog ili dva heroja u svakoj od četiri kategorije i sasvim ste spremni za napredniju timsku igru. Sem toga, određeni heroji su prilično slični arhetipovima viđenim u drugim FPS naslovima tako da svako može da nađe svoju „polaznu tačku”. Sem toga, jedan od kamena temeljaca ove igre – mogućnost promene heroja u toku bitke (bilo nakon fraga ili vraćanjem u početnu zonu svog tima) – ubrzava isprobavanje svakog heroja i potragu za onim koji vam najviše odgovara. Poznavanje što većeg broja likova je bitno u trenucima kada vašem timu ne ide najbolje i treba uzeti drugog heroja, ili kao direktan „counter” određenom protivničkom heroju ili kao popunjavanje praznine koja očigledno postoji u sopstvenim redovima.

Bitke dva tima od po šest igrača odvijaju se na dvanaest mapa, odnosno po tri za svaki od četiri moda koji je u igri. Assault je mod u kom je potrebno osvojiti dve kontrolne tačke. Ukoliko napadači osvoje prvu tačku, njihov spon se menja, tajmer se produžava i počinje napad ka finalnom punktu. Zvanično ime Overwatchevog payload moda je Escort. Klasično, jedan tim „gura kolica” svojim prisustvom, odnosno kolica lagano mile unazad (do poslednjeg osvojenog međupunkta) ukoliko nema nikog od napadača u njihovoj blizini. Hibrid između ova dva moda nosi neinventivni naziv assault/escort i u njemu je prvo neophodno osvojiti payload poput punkta u assaultu, a onda ga ispratiti do cilja kao u escortu. Control je poslednji mod dodat u igru i radi se o varijanti moda capture and hold. Igra se na dve dobijene runde, a u svakoj rundi timovi se takmiče oko prevlasti nad jednim punktom koji mora da se osvoji, a zatim da se skala vašeg tima napuni na 100%.

Za razliku od konkurentskih naslova koji kombinuju FPS sa MOBA elementima, kao što je Battleborn, u Overwatchu nema progresije koja bi vam dala bilo kakvu merljivu prednost na bojnom polju ili učinila nekog od vaših heroja moćnijim nego što je to isti heroj na nalogu drugog igrača. Dok igrate Overwatch, sem što se neviđeno zabavljate i vežbate svoje omiljene heroje, stičete i iskustvo kojim polako podižete nivoe vašeg naloga. Ipak, ti nivoi ne čine vaše heroje jačim, već vam daju druge prednosti. Sa jedne strane je činjenica da visoki nivo pored vašeg imena govori saigračima koliko ste vremena proveli uz Overwatch (mada to što je neko visokog nivoa ne znači da nije noob). Sa druge strane, za svaki nivo dobijate kao nagradu paket sa četiri kozmetička „predmeta”. To mogu da budu tauntovi, pobedničke ili intro poze, sprej šabloni kojima tagujete zidove po mapama, nove audio replike i – svakako najvredniji – skinovi za likove. Kako paketi koji dobijate za levelovanje sadrže nasumično generisane predmeta, svaki nivo sa sobom donosi neizvesnost da li ćete ovaj put imati sreće da dobijete neki od skinova koje priželjkujete za svoje omiljene likove. Neki od ovih kozmetičkih dodataka mogu da se otključaju achievementima, a nestrpljivi igrači mogu da ih nabave bez čekanja, pod uslovom da su voljni da potroše realan novac. Najbitnije kod mikrotransakcija i trošenja realnog novca je ipak to da će kozmetički predmeti biti jedino što može da se kupi, a bilo koji novi heroj, mapa ili mod biće dodavani igri potpuno besplatno.

Ipak, farmovanje kozmetike je samo mali dodatni motivator, a ne glavni razlog za igranje. Kod Overwatcha je, kao kod bilo kog dobrog shootera, visokoadrenalinska akcija nagrada sama po sebi i nezaustavljivi generator želje da se vratite igri ili, pak, da u sitne sate nastavite „još samo jednu partiju, majkemi”. Blizzardov prvi FPS naslov je ekstremno utegnuta, zabavna i moderna evolucija proverene formule koju je proslavio TF2 – dinamičan i balansiran gejmplej, dopadljivi dizajn nalik na crtani film i gotovo univerzalna pristupačnost igračima najšarenijih profila. Čak i ako niste fan FPS-a, nađite način da probate Overwatch, sasvim je moguće da ćete ga zavoleti. Sa druge strane, ako sebe smatrate ljubiteljem pucačina (i niste usko specijalizovani i isključivi) sigurno ste već nabavili ovu igru i provodite besane noći uz nju.

Dragan KOSOVAC