Ako pogledate poslednje redove prošlomesečnog opisa bete ove igre, primetićete da smo se pribojavali da DICE nešto ne uprska i ovoj igri oduzme potencijalno pravo na titulu jedne od najboljih igara 2016. godine. Desilo se upravo to! Ruku na srce, EA/DICE nisu napravili fejl nad fejlovima i uprskali stvar do te mere da je igra loša, ali sa Mirror’s Edge Catalyst ispunili su jedna, a izneverili druga očekivanja. Najveći problem Catalysta u trenutku testiranja bio je mastan i imbecilan bag, koji je sprečavao pokretanje igre usled navodnog problema sa video memorijom. Kako je mašina na kojoj sam vrteo igru bila i te kako sposobna da je iznese u punom sjaju, problem treba tražiti u traljavim redovima koda. Doduše, prvo što će vas dočekati po instalaciji je obaveštenje da morate da instalirate najnovije drajvere, specijalno optimizovane za igru, inače nema skakutanja (mada ni to nije otklonilo sve probleme). O svemu ovome ne bi bilo reči na samom početku teksta da beta onomad nije šljakala ko podmazana.

Igra vas stavlja u grad Glass koji je potpuno otvoren za istraživanje, skakanje i lomatanje po tuđim terasama, ali nije nimalo „življi” od onog što je viđeno u beti. Autori to opravdavaju potpuno sterilnim društvom koje kao da je prikaz neke hipsterske budućnosti koju vode Ilon Mask i Mark Fejsbukberg. U prikazu sterilne budućnosti bez duha i volje za životom, u kojoj isključivo elita ima realno pravo na nešto, dok svi ostali žive kao ovce, autori su jezivo dobro uspeli. Od prljavih ulica (koje ćete veoma retko posećivati) do vrhova zgrada i terasa u bogatom delu grada, sve je jasna alegorija na stanje društva. Side-misije i „korisnički sadržaj” dozlaboga su dosadni i isprazni, ali uz dobro glavno jelo, koga još briga za nekakva predjela?

To glavno jelo u Mirror’s Edge Cataylstu svakako je ludački dinamična i brza mehanika igranja koja pumpa adrenalin brže nego što to čini finale Rolan Garosa prosečnoj domaćoj bakuti. Sve svoje veštine sada unapređujete, ali ni oprema nije zapostavljena, pa ćete uživati u korišćenju daljinske kuke i još nekih pomagala koje će vam omogućiti (brži) prolaz kroz neku deonicu. Osećaj prilikom parkurisanja po gradu dignut je za dva koplja više, ali se i slika o njemu pomalo ruži jer vas igra prečesto vodi u neki uski hodnik/prolaz/jarak. Svaki trenutak kada iz nekog skučenog prostora izađete pred prostranstva grada biće razlog za slavlje.

Borba prsa u prsa dovedena je na nivo u kome je savršeno zabavna i taman toliko izazovna da vas malo (doduše, retko) namuči. Protivnici dolaze u nekoliko varijanti, a za svaku postoji određeni kombo koji ih najbrže rešava života. Izbegavanje udaraca vam je glavno oružje jer vas stavlja u taktički bolju poziciju u odnosu na mrske K-Sec kerove. Možete ih i odgurnuti i pobeći im hitro do nekog skrovišta, ali malo pesničenja nije na odmet, s vremena na vreme. Osećaj prilikom borbe je ovog puta doveden na nivo maltene savršenog i zaista ćete priželjkivati okršaje i pažljivo birati strategiju za njih. Odlična audio sekcija u borbama dolazi do izražaja kada čujete kako pucaju vratovi i kako vaši neprijatelji prelepo primaju udarce od vas. Mehaničku celinu, naravno, upotpunjava vrtoglavo trčanje po prostranstvima „staklenog grada” i, zajedno sa fajtom, čini jednu ultrazabavnu aktivnost. Naprosto, osećaj dinamike u Mirror’s Edge Catalystu doveden je do savršenstva i kada krenete da ređate potez za potezom, sve što bi moglo da vam smeta u vezi sa ovom igrom jednostavno pada u vodu. Faith Connors je gipka kao skakavac i po potrebi snažna kao leopard. Osmeh sa lica vam neće remetiti ni konstantna „frka” oko toga da li ćete ili nećete preživeti sledeći skok. Kao nus pojavu posle višečasovnog igranja, autor teksta je stvorio naviku da posle svakog skoka u nekom drugom first-person ostvarenju drži ’Ctrl’ ne bi li se dočekao bezbedno i bez ogrebotina. Kao i pre sedam godina, Mirror’s Edge vas svojim uberdinamičnim mehanikama uvlači u svoj svet i ni u jednom trenutku nećete poželeti da ga napustite.

Pomenuta praznina donekle je opravdana settingom igre pa najveću „zamerku” upućujemo predvidivoj i pomalo šupljikavoj priči koja na momente nikako ne odgovara dešavanjima iz prve igre. Za razliku od prvog dela, ovde ćete imati više likova koji su skoro uvek tu sa vama putem komunikacijskih mreža. Sa njima ćete se saživeti, ali ostaje utisak da bi sve bilo mnogo bolje da se njihovo prisustvo nije ograničavalo na nekoliko cut scene momenata i komunikacijske kanale. Avaj, EA Games nikada neće naučiti kako da oduševi stoprocentno.

Grafička prezentacija igre je – božanstvena. Iako sam dizajn okruženja ne obećava fotorealizam i padanje vilice do poda, osvetljenje i čitava atmosfera dočarani su na nivou na kom bismo voleli da gledamo animirane filmove. Mimika lica je urađena pošteno, bez bravura, ali i bez promašaja. Audio segment igre kao i pre sedam godina, prilično briljira. Kao potencijalnu zamerku možemo izdvojiti na trenutke shady glasovnu glumu, ali to ni u jednom slučaju ne kvari utisak u igri. Muzika je, s druge strane, pravi raj za uši i, mada nema hit kao prethodna igra (Alcorusov instrumental „Shine”), uvući će vam se pod kožu dok ste rekli „ambijentalna muzika je super stvar”. Deonice kojih se ne bi postideo ni Brajan Ino savršeno se stapaju sa nepreglednim gradom i dočaravaju uzbudljivu ali nežnu dinamiku igre.

Sama igra i uživanje koje pruža opravdali bi višu ocenuali propusti u vidu idiotskih bagova i kreševa nisu nešto što se tek tako prašta. Nadamo se da će igra biti pečovana dok budete čitali ovaj tekst, što će se verovatno desiti, a onda vam ostaje da uživate u ovom zamalo remek-delu kako dolikuje. Stari fanovi će u ovoj igri uživati kao u hladnom tušu u julu, dok će oni koji nisu iskusili svežinu Ivice ogledala imati priliku da se odmore od generičnih indie naslova i AAA akcionih zverki.

Miloš CVETKOVIĆ