Iako se oseka retro-pikselastih indie naslova koji polako počinju da izlaze na nos još uvek ne nazire, svako malo nas neka od njih iznenadi neočekivanim kvalitetima koji ne počivaju na nostalgiji iza koje se krije neinspirativni i repetitivni gameplay bez mnogo raznovrsnosti. The Way iz malecnog poljskog Puzzling Dreama vrsni je predstavnik ovakvog tipa igara, više nego uspeli omaž i naklon legendarnim naslovima od starine kakvi su Another World, Flashback, treći Shadow of the Beast i Heart of Darkness, uz napomenu i samih autora da su im glavna inspiracija bili radovi famoznog Erika Čahija.

Radnja igre započinje u bliskoj, „blejdranerastoj” budućnosti, i stavlja vas u ulogu naučnika-astronauta kojeg zatičemo nad grobom nesretno izgubljene supruge, ujedno i koleginice iz istraživačkog instituta u kojem su zajedno radili. Nakon pomalo bizarnog raskopavanja humke i krađe tela, misija glavnog junaka biće da svoju draganu po svaku cenu oživi, i to odlaskom na planetu na kojoj su pronađeni tragovi drevne vanzemaljske civilizacije, u jednoj od prethodnih ekspedicija u kojoj su učestvovali i baksuzni supružnici.

Već ovde na scenu stupa prvi od nekoliko odlično implementiranih momenata igre, koji se ogledaju u veštom i suptilnom pripovedanju inače vrlo jasne i svedene priče. Nema audio-logova, dugačkih sinematika ili likova koji prosipaju zidove teksta i objašnjavaju vam šta se dešava. Sve što treba da znate diskretno upijate u hodu, kratkim i efektnim opisima dok prolazite pored bitnih predmeta ili elemenata scene, uz mogućnost da neke od njih direktno pogledate i nastavite dalje. Pored ovoga, kvalitetan element setne atmosfere biće i nekoliko flešbek inputa koji su predstavljeni kraćim vinjetama iz života nesretnog para, kao i starenje i fizičko menjanje glavnog lika kako igra odmiče, što dodatno pojačava emotivno stanje kroz koje junak prolazi.

Po pitanju same mehanike igranja, The Way takođe neočekivano sija, na način koji se vrlo retko viđa u današnjim igrama, snažno evocirajući neka prohujala vremena provedena uz najbolje što je Amigina scena mogla da ponudi. Iako nominalno deluje kao standardna platformsko-arkadna igra, The Way se zapravo mnogo više fokusira na avanturističkom rešavanju problema, uz sijaset logičkih izazova koji svi besprekorno dobro i skladno funkcionišu kao celina. Samo će početni nivo, koji se odvija u omanjoj kosmodromskoj bazi, i u kojem treba prokljuviti kako da kako da pripremite i ukradete svemirskih šatl, izmamiti osmeh na lice svakom zagriženom ljubitelju pomenutih igara sa početka teksta.

Dotični uzori nisu tu samo radi referentnog omažiranja, već su, što je dodatni i veliki plus, vrlo vešto i ubačeni u samu igru, u stilu uspelih easter eggova koje je uživanje otkrivati. Another World referenca tiče se, pored same posete stranom svetu, i zverke koja će vas juriti u jednom delu igre, Flashback uticaj je vidljiv kroz vizuelni karakter igre, kraće animacije i inserte, određene sposobnosti koje ćete koristiti (ograničeni štit i teleport, na primer) i slično, Hearth of Darknes kroz indirektnu komunikaciju sa pripadnicima tribalne vanzemaljske rase, Shadow of the Beast 3 je prisutan u načinu na koji su određeni problemi osmišljeni i ubačeni u svet i tako dalje.

Kao da sve ovo nije bilo dovoljno da se napravi pravi mali sleeper retro-dragulj hit, autori su u igru ubacili i momente sa korišćenjem određenih sposobnosti glavnog lika, koje dodatno podižu kvalitet problema i izazova sa kojima ćete se sretati. Ovo se odnosi na mogućnost da aktivirate pojedine prekidače i tastere kada ste blizu njih, energetski štit sa ograničenim trajanjem za odbranu i deflekciju laserskih zraka i paljbe od strane sigurnosnih dronova i plaćeničkih robota, pomenuti teleport koji vas vraća na prethodno definisanu lokaciju, i sposobnost telekinetičke manipulacije i pomeranja pojedinih elemenata scene radi postizanja određenog cilja. Dotični problemi su odlično osmišljeni, i jednom kada vam se otvore sve pomenute veštine pravo je zadovoljstvo mozgati na koji način je određeni zadatak potrebno rešiti.

Igra nije lišena mana i propusta, ali ih nema mnogo i ne smetaju previše tokom igranja. Prva i manja zamerka tiče se dizajna same igre i ravnomernog smenjivanja deonica koje ćete provoditi na površini vanzemaljske planete, i onih u kojima ste „zarobljeni” u drevnim, vanzemaljskih hramovima dok ne rešite sve postavljene zadatke koji se budu našli između vas i izlaza (mada je ovo prilično uspelo anulirano raznovrnošću kako lokaliteta tako i pomenutih problema i mehanizama). Učestalije škrgutanje zubima uslediće zbog pomalo tupog kontrolnog mehanizma, pre svega u delovima gde se zahteva dosta skakanja i pravilnog platformisanja, uz česta fulanja kombinacije tastera koja će se završavati pogibljenim padom na nos, čak i sa ne preterano velikih visina. Ubedljivo najgori momenat u igri, međutim, odnosi se na nebulozno odrađeno finale, sa potpuno nepotrebnim i tragikomičnim pomenom dodatnom tieru klasičnih igara, totalno van tona i smisla svega onoga što se dalo videti i doživeti do tada (stupidni fajt sa finalnim bossom da i ne pominjemo). Iako efektni i emotivni epilog celu stvar ponovo vraća na prave tračnice, ostaje gorak utisak da je momenat kada je igra mogla efektno da „dropuje” mikrofon, zamenjen nezgrapnim ispuštanjem lopte.

Bez obzira na ovo, The Way je nepotpuno izbrušen, ali prelep dijamant indie scene i predstavlja pravo osveženje i obaveznu lektiru kako za nostalgičare i starije igrače, tako i za sve one koji bi malo da odmore od bombastičnih najava i cenovnih šokova koje donose AAA igretine sumnjive vrednosti.

Aleksandar DINIĆ