Za mene verovatno najiščekivanija avantura ove godine, The Devil’s Daughter ostavio je veoma podeljene utiske. S jedne strane, tu je sve ono zbog čega volim Šerloka: harizmatični likovi, sjajne priče, fenomenalno dočarana atmosfera viktorijanskog Londona... Istovremeno, ne mogu da se oduprem utisku da autori u svakom novom nastavku ubacuju sve više i više akcionih elemenata. Nije da mislim da je akcija sama po sebi loša, međutim, nisam sigurna koliko zapravo pogađa ciljnu publiku ovakvih avantura...

The Devil’s Daughter uspešno prati već utabanu stazu prethodnih nastavaka: u koži ste slavnog detektiva i imate zadatak da rešite niz zanimljivih slučajeva koristeći najrazličitije tehnike. Kao i ranije, tu je ispitivanje svedoka i osumnjičenih, uz otkrivanje detalja na osnovu kojih gradite portret lika, s tim što ovog puta za neke detalje možete odabrati i neki od dva različita zaključka, na osnovu čega ćete na kraju dobiti manje ili više potpun portret ličnosti. Ukoliko imate brze prste i tokom nekih razgovora blagovremeno pritisnete ’Q’, testiraće se koliko ste pažljivo pratili radnju uz priliku da postavite određeno pitanje ili izvedete neki zaključak.

Za razliku od prethodnih nastavaka, ovde možete manje-više slobodno da lutate ulicama Londona (nekad čak i morate da biste pronašli potrebnu lokaciju), što doprinosi uživljavanju u priču i atmosferu jer su ulice prepune detalja, živopisne i prelepo nacrtane. Međutim, osim toga, lutanje vam ne donosi apsolutno nikakve prednosti pa ćete i dalje s lokacije na lokaciju uglavnom putovati kočijom uz zaista predugo vreme učitavanja.

Pomenuli smo intenziviranje akcije u igri. Već u prvom slučaju naći ćete se u cipelama malog Wigginsa (jedno od dece s ulice koja pomažu Šerloku) i morati da pratite osumnjičenog, mahom preko krovova zgrada, uz adekvatno skrivanje, zaobilaženje nezgodnih deonica, pronalaženje puta, brze reakcije... Još je gori deo gde vodite Šerloka kroz šumu i močvaru dok ga jure lovci. Tu se uz skrivanje uključuje i kontrolisanje izdržljivosti, izbegavanje protivničkih hitaca, a potom i pronalaženje puta kroz močvaru... U drugom slučaju ćete morati da se krijete, koristite predmete i donosite brze odluke dok neko puca na vas... Istina je da te deonice nisu preterano teške i da doprinose uzbudljivosti priče, ali nekako nisam uspela da se oduprem osećaju da im u ovoj igri jednostavno nije mesto. Većina ljubitelja klasičnih avantura voli da se opusti uz relativno spor gameplay i uživa u korišćenju vijuga umesto brzih prstiju i refleksa... Istina, skoro sve ove deonice možete preći po principu učenja iz pogrešaka i ponovnih pokušaja, ali ne sumnjam da će mnoge odvratiti od igranja.

Ukoliko ipak rešite da progledate kroz prste i ne odustanete tako lako, igra i te kako ume i da nagradi. Onaj osećaj iz prošlog nastavka – da sami birate tok slučaja, ton, kao i moralni zaključak – na snazi je i ovde i slučajevi generalno igraju na tu kartu „sive zone”: niko tu nije potpuni negativac, kao što niko nije ni potpuno nevin. Zahvaljujući tome, nema pogrešnih zaključaka, već sami birate tok slučaja, kao i njegovo konačno razrešenje, npr. da li ćete osuditi zločinca, pustiti ga na slobodu ili ga možda ubiti. Odluke se, kao i ranije, donose putem sistema koji emulira rad detektivovih vijuga: postepeno otkrivate različite tragove, birate između ponuđenih zaključaka, povezujete tačke i donosite finalnu odluku. Taj sistem na savršen način doprinosi nelinearnosti priče i definitivno je jedna od stvari koje najviše volim u Šerloku jer stvara iluziju da na neki način sami rešavamo slučaj.

Ostali elementi gameplaya su manje-više standardni i svode se na istraživanje lokacija, koje predstavlja pravo uživanje jer su prostorije i eksterijeri neverovatno detaljni, atmosferični i interesantni. S pronađenim tragovima možete otvoriti nove niti dijaloga, a povremeno će zahtevati povratak Šerlokovom domu ili policijskoj stanici koji su ostali identični kao u prethodnom nastavku: moguće je istražiti arhivu novinskih članaka ili enciklopedije, vršiti razne hemijske opite, prerušavati se, preturati po stvarima osumnjičenih ili razgledati tela u mrtvačnici... I dalje postoji i mogućnost aktiviranja Šerlokove natprirodne moći zapažanja, kojom se u zasivljenim prostorima žutom bojom obeležavaju značajne tačke. Moram priznati da mi nikad nije bila jasna poenta toga, ali dobro, nije ni da smeta. Zagonetke su odlične, mogu se preskočiti bez penala ako su vam preteške, ali to ne bih preporučila jer ćete ostati uskraćeni za zaista inteligentno osmišljene i zanimljive mozgalice. Međutim, autori su odlučili da ubace i neke druge elemente koji će vas verovatno iritirati, na primer sistem prisluškivanja razgovora koji od vas zahteva koordinaciju leve i desne šake, koja neće svakome biti laka. Kao i akcioni delovi, ovo je ovde opet, čini mi se, sasvim promašilo publiku.

Pored svega toga, verovatno najbolji deo cele igre čine same priče slučajeva koje su stvarno odlične. To su pravi viktorijanski detektivski slučajevi koji ponekad igraju na ivici horora i bizarnog, vrlo psihološki razrađeni, što sve doprinosi moralnoj dilemi koja vas čeka u svakom razrešenju. Često ima i više sumnjivih lica i možda ćete morati da se vraćate na dijaloge i dokaze da biste bili sigurni u svoju odluku – a prave odluke nema. Sve su to one divne sitnice zbog kojih i dalje volim igre o Šerloku, ali da su, recimo, akcione delove zamenili s nešto više zagonetki, tek tada bi ovo moglo da se nazove savršenom avanturom...

Jovana KUZMANOVIĆ