Poslednji proizvod studija Stellar Jockeys obećavao je mnogo toga na papiru, ali je na kraju ispao samo pucanj u prazno koji se u najkraćim crtama može opisati kao izometrijska urbana pucačina sa epohalno lošom kontrolnom mehanikom. Brigador vam nazuva cokule hladnokrvnog plaćenika koji se obreo usred rata između nekoliko frakcija upletenih u borbu za vlast nad kolonijom na planeti Solo Nobre. Iako se poslodavac predstavlja kao revolucionar spreman da žrtvuje sve (osim sebe, naravno) zarad viših ciljeva, vaš junak ne haje mnogo za ideale, već mu je isključivo stalo do krvi, eksplozija i šuštavih novčanica. Igra je smeštena u distopijsku budućnosti koja inspiraciju crpi iz „Blade Runnera” (kao i svako cyberpunk ostvarenje, uostalom), Originovih Crusader igara i Syndicate serijala. Ukoliko ste vrisnuli od sreće pri pogledu na slike iz igre misleći da pred sobom imate dostojnog naslednika blaženog Mech Commandera, udahnite duboko jer se Brigador ni ne trudi da igraču servira krupne taktičko-strateške zalogaje, već je akcenat na sirovoj akciji.

U borbu ne krećete peške, već su vam na raspolaganju svi vidovi samohodnih sprava za masovno uništenje – od mechova, preko tenkova do hoverkrafta i egzoskeleta. U okviru kampanje arsenal koji svaki od pomenutih tipova metalnih šklopocija nosi u boj je unapred definisan, dok je u freelance modu otvorena mogućnost za slobodno kombinovanje i montažu raketnih lansera, dimnih bombi, stealth kamuflaže, laserskih topova i ostalih sredstava za dinstanje mesa. Kampanja je strogo linearna i sačinjena je od dvadesetak misija koje ne pružaju skoro nikakav vid motivacije za napretkom jer (de)brifinzi nisu adekvatno prezentovani, pa je tek freelance režim prava stvar jer u njemu proizvoljno birate kada, gde i čiju majku. Ovi „honorarni” zadaci se otvaraju putem acquisitions menija, s tim što za njihovu kupovinu može da se upotrebi i novac zarađen izvršavanjem kampanjskih misija.

Svako vozilo, osim što se odlikuje drugačijim gabaritima koji se direktno odražavaju na brzinu i sposobnost manevrisanja, ima i specijalnu sposobnost – na primer, mech lupanjem noge o tlo prouzrokuje omanji zemljotres i ruši barikade, a tenk zaletanjem krči sve u liniji pred sobom. Municija se brzo troši pa je potrebno dopuniti je na stacionarnim punktovima, ali je ta operacija rizična jer su protivnici nemilosrdni, prate vas u stopu duž mape i sve vreme napucavaju ne mareći za vaše logističke nedaće. Od ključne važnosti je izbegavanje spotter jedinica (označene ikonom oka) jer čim vas ugledaju dižu uzbunu nakon čega se na vašeg nesrećnog pilota ustremi sto hiljada policajaca grada Čikaga.

Ako jednog dana budu štampani udžbenici za igrački dizajn, Brigador će biti naslov lekcije posvećene kontrolnom sistemu i istaknut kao krajnje negativan primer. Naime, i ovde je primenjen twin stick princip koji je do sada uglavnom uspešno egzistirao u horizontalno skrolujućim i pucačkim naslovima sa pogledom iz ptičje perspektive, ali u izometrijskom okruženju Brigadora samo izaziva glavobolju. Usled „tenkovskih” kontrola, nema govora ni o osnovnim manevrima poput circle strafea. Sugestija da su kontrole trome i rogobatne zbog višetonske težine mehanizacije kojom se upravlja ne stoji, pošto to ne važi za protivnike jer vas melju bez pardona i poteškoća. Uzmimo za primer pilotiranje dvonožnim mechom: mišem se rotira trup sa naoružanjem, komande za levi i desni pravac okreću donji deo mašinerije (noge), dok se zbog slabe uočljivosti indikatora smera često dešava da pomislite kako ste krenuli unazad, a zapravo pojurite direktno u pravcu neprijateljske paljbe. Nije dovoljno da samo zapucate na protivnika, već da miša direktno postavite preko mete, što je gotovo nemoguće jer nemate normalan nišan, a ne pomaže ni to što su nivoi mahom mračni kao da je stigao sudnji dan. Skoro svaka akcija se u roku od nekoliko sekundi pretvara u bullet hell papazjaniju i u takvom haosu uvek izvučete deblji kraj jer kompjuter ne mora da se rve sa lošim kontrolama. Ništa vas ne sprečava da u freelance bitku krenete sa nekim manjim vozilom kao što je AGRAV letelica jer se njima kudikamo lakše upravlja, ali to za sobom povlači slabiji oklop i mizernu vatrenu moć. Povrh svega pomenutog, lanserski tipovi oružja koriste lučnu trajektoriju za ispaljivanje projektila koja se odmerava mišem. Za „uživanje” u ovoj igri potrebni su vam solidan procesor, grafička kartica i da vam je jedan od roditelja hobotnica ili Oliver Kan.

Grafički detalji su predstavljeni minijaturnim modelima, estetski podsećaju na Tiberian Sun i postignuti rezultati izazivaju divljenje jer su stvoreni sa veoma malim brojem piksela, a i svi objekti na ekranu su podložni destrukciji. Ipak, vizuelni domašaji uzeli su danak pa je cena lepote plaćena nepreglednošću i izostankom opcije za zumiranje. Interfejs deluje nabacano zbrda-zdola, skale sa prikazom raspoložive energije i štita su izmeštene daleko od središta munjevite akcije, zbog čega prosečno ljudsko biće nije u stanju da u kritičnom trenutku odvoji pogled sa centra ekrana i proveri trenutni status.

Čoveku se prosto stegne srce na samu pomisao kakva je igra Brigador mogao da bude jer ima skoro sve potrebne sastojke – dopadljivu 2D grafiku, inspirativan zvuk i upečatljivu atmosferu... ali je kontrolna šema, jedna od ključnih osobina, potpuno zakazala. Ne preostaje nam ništa drugo nego da i dalje strpljivo čekamo neki budući cyberpunk mecha klon Desert, odnosno Jungle Strikea, jer ovom pretendentu nije bilo suđeno. Ne bi bilo zgoreg ni da se malo više poradilo na upravljačkom interfejsu, jer ovakav kakav je odaje utisak nedovršenosti. Brigador izaziva osećaj kao da vam je neko ustupio ganc novi Ferari, tutnuo ključ u ruke, a nakon što ste se udobno smestili u vozačevo sedište primetite da nema volana.

Jan ČMELIK