Strategije u kojima je umesto osvajanja tuđih zemalja jedini cilj odbraniti ono što imate na početku (a da nije u pitanju tower defense podžanr) zaista su retke. U tu grupu spada i Dominus (1994), igra koja je svojim nesvakidašnjim konceptom uspela da nam zagolica maštu.

Kao vladar idiličnog zamka okruženog bogatom zemljom, saznajete da su okolni klanovi bacili oko na vaš posed i da se spremaju za napad. Momentalno šaljete vojsku monstruma u patrolu i sakupljanje resursa neophodnih za konstrukciju zamki. Osim toga što služe za uništavanje protivničke žive sile, pomoću zamki možete zarobiti neprijatelja čime se otvara niz novih mogućnosti. Zarobljene monstrume najpre ispitujete u memljivom kazamatu ne biste li iz njih izvukli podatke o snazi i namerama rivalskih klanova, nakon čega postaju deo vaše kolekcije i možete se igrati sa njihovim genetskim materijalom kako biste kreirali armiju nepobedivih super mutanata. Slično je i sa magijama, miksovanjem i dodavanjem novih sastojaka u laboratoriji otkrivate potentnije verzije čini, spremnih za upotrebu na bojnom polju. Bitke su u potpunosti automatizovane, a ako baš prigusti možete se lično spustiti na bojište i tako pokušati da tok borbe okrenete u svoju korist.

Kao igra u kojoj upravljate armijama monstruma stvorenih po sopstvenom ukusu, Dominus na papiru izgleda prosto savršeno, ali je u procesu pretakanja teorije u praksu to savršenstvo nekako izbledelo.

Darko MIHOKOVIĆ