Punih šest godina nakon što je fantazmagorični Limbo uveo revoluciju na scenu indie igara, studio Playdead je konačno skrčkao njegovog duhovnog naslednika i igru čije su ambicije i apetiti mnogo veći u odnosu na prvenac. U potpunosti opravdano, dodali bismo.

Inside je maestralno, interaktivno remek-delo koje podjednako uspešno nadražuje igračeve neuroreceptore i moždane vijuge, u isto vreme pričajući naizgled jednostavnu, ali izuzetno kompleksnu priču koja na uspešan način prepliće širok spektar filozofskih, egzistencijalnih, parapsiholoških i drugih tema vešto pokopanih ispod inicijalno jednostavne glazure igre. Ako volite zamršene psihološke postavke, priče i analize, ako još uvek lupate glavu o multislojevitim značenjima filmova kao što su „Enemy” ili tripovima režisera Nikolasa Vinding Refna, sa Insideom ćete se svojski zabaviti. Da stvari budu još bolje, motivi iz igre neće vam izbijati iz glave još dugo nakon što završite ovaj naslov.

Inside je utvarna priča o kontroli, manipulaciji i indoktrinaciji, ali i nepristajanju na granice, i njihovom stvarnom (ili možda prividnom) probijanju, ispričana na nekoliko različitih nivoa (kojih nećete biti ni svesni u početku), ali koji će se podsvesno ukopati duboko kako igru budete privodili kraju. Otužni distopijski svet koji se bude odmotavao pred vama i vizuelno i konceptualno predstavlja uspeli amalgam uticaja i inspiracija iz širokog kulturološkog spektra, vešto objedinjen u besprekorno funkcionalnu celinu. Intenzivni vajb Orvelovske „Osamdeset i četvrte” uz daške „Životinjske farme”, prepliće se sa momentima i temama iz „Matriksa”. Zatim efektni uticaj nemačkog ekspresionizma kombinovan je sa ranim radovima Dejvida Linča (kako vizuelno i tematski tako i po pitanju dizajna zvuka). Atmosfera brižljivo sklopljenog mozaika najboljih momenata „Zone Sumraka” meša se sa Spilbergovim majstorijama iz zlatnih dana, kao i sa uznemiravajućim poigravanjima ljudskim telima (kako i mentalnim tako i fizičkim deformitetima) u najboljoj tradiciji Dejvida Kronenberga pred kraj igre...

Namerno, i vrlo nalik Limbu, glavni junak igre je takođe dečak kojeg početak njegove somnabulne odiseje zatiče samog duboko u mračnoj šumi, sa samo jednim pravcem u kojem je moguće ići. Odsustvo bilo kakvih egzaktnih objašnjenja, sinematika, dijaloga sa bilo kime, i razbacanih video i audio zapisa se podrazumeva u startu, zamenjujući sve ove krute mehanizme tkanja priče daleko suptilnijim, diskretnijim i zamućenijim alatkama. Dok se budete probijali kroz sablasne predele napuštene provincije, izbegavajući progonitelje fašistoidnog režima koji iz nekog razloga okuplja i transportuje malobrojne građane u gigantski fabrički kompleks, sve potrebne elemente priče upijate posredno i diskretno, pažljivim osmatranjem okoline i pozadinskih elemenata. Na ovakav način namere volšebne i neuhvatljive, depersonalizovane pretnje nekada postaju jasne i očigledne, ali često zahtevaju natprosečnu posvećenost uočavanju naizgled nebitnih detalja, koji često dobijaju smisao ukoliko ih pravilno povežete sa nečim što ste videli ranije u toku igranja.

Izuzetno bitan element pripovedanja (koji dodaje tonu novih momenta za filozofsko razmatranje i teoretisanje, čak i u meta i smislu probijanja četvrtog zida) tiče se alternativnog kraja balade. Bez mnogo spojlerisanja kako stići do njega, samo ćemo reći da je dotični segment igre povezan sa achievements listom u Steamu i njihovim opisima (i ne predstavlja samo standardan ukras nalik mnogim drugim igrama), kao i to da tokom igranja obratite posebnu pažnju na okolinu i stanovite žućkaste kabliće sporadično razvučene po terenu...

U smislu mehanike igranja, Inside u dlaku sledi ono što smo videli u Limbu, ograničavajući sve vaše akcije na bazičan set kontrola koji obuhvataju kretanje, skakanje, interakciju sa predmetima, korišćenje lotri, kanapa i lanaca, plivanje i ograničeno ronjenje, kao i upravljanje simpatičnim batiskafom u jednom podužem delu igre. Platformsko-skakačkih izazova praktično nema, dok su različiti problemi i mehanizmi koje ćete sretati lepo osmišljeni, ali i ne previše zamršeni ukoliko samo malo bolje osmotrite okolinu i imate na umu dostupne akcije koje dječarac može da izvede. Pojedine „zagonetke” su situacione i vešto implementirane i zahtevaju kako pravilno uočavanje rešenja tako i pravovremeno reagovanje (delovi u kojima vas progone divlji psi, na primer).

Ubedljivo najsvežiji element u ovom segmentu igre (a skopčan sa tematikom cele stvari), tiče se momenata u kojima, koristeći kacige za kontrolu uma, direktno upravljate do tada skljokanim telima u pozadini ili prednjem planu. Prizori u kojima vas manje ili veće grupe zombija ispranih mozgova bespogovorno prate i slušaju vaše komande, padajući sa velikih visina, posrćući i ne mareći za druge opasnosti, dodatno pojačavaju nelagodnu atmosferu i karakter tema koje igra obrađuje (naročito bizarni su momenti u kojima kontrolišete poslušnike koji upravljaju postupcima drugih kolega-nesrećnika).

Sa audio-vizuelne strane, igra izgleda i zvuči nestvarno i vanvremenski, naročito ako se uzme u obzir jednostavna mehanika igranja koju pruža 2.5D perspektiva. Vizuelni stil sa mnogo ugaslih i monohromatskih tonova je u skladu i sa tematikom i sa pomenutim uzorima iz kojih igra crpi svoj identitet, uz maestralno odrađene elemente pozadine i ekspertsko kadriranje scena (što podrazumeva različite nivoe zumiranja kamere u skladu sa događanjima na ekranu, blaga izmeštanja perspektive kako bi elementi i objekti kojima se približavate izgledali grandioznije i preteće, kao i sijaset drugih momenata). Ono gde vilica počinje lagano da se klacka u neverici tiče se izvanredne animacije kako glavnog lika tako i svih ostalih elemenata scene. Način na koji mališan trči, skače, keša se, zanosi se nakon doskoka, pliva, roni, aktivira poluge i prekidače i sve ostalo odrađen je natprosečno realno, mekano i ubedljivo, a isto to važi i za sve prateće likove i objekte, sa naročito efektnim prizorima poštovanja svih mogućih zakona fizike (prštanje stakla i razbacivanje dasaka, opipljiva težina predmeta, uverljivo zanošenje, inercija i ostalo). Igra zaslužuje svoje mesto i u „pustiću ga/je da umre” grupi naslova, jer su animacije pogibija glavnog lika raznovrsne, efektno uznemirujuće i ni malo suptilne (naročito ako vas dohvate pomenuti džukci, brr...). Usudili bismo se reći da još od vremena famoznog Another Worlda nije bilo igre koja je na ovakav način oduševila svojim izgledom i „pokretom”, što naročito zaslužuje stajaće ovacije kada se uzme u obzir kilometraža koju su i industrija i igrači prešli u međuvremenu.

Pošto iz svake pore Insidea izbija vrsni profesionalizam, jasno je da su autori sa istim žarom pristupili i audio segmentu igre, koji predstavlja ravnopravnog protagonistu sa ostalim elementima efektne atmosfere. Osim dahtanja i krikova samog dečaka, drugih glasova u igri nema, ali je zvučna obrada svega ostalog na očekivanoj visini zadatka. Kvalitetna ambijentalna pratnja koju čini puno niskih tonova se podrazumeva, uz konstantno hučanje, zveckanje i odjeke teške industrije negde u daljini, što efektno povlači paralele sa Linčovim „Eraserheadom”, koji je na sličan način tvorio uspelu nakovanj-atmosferu (distorzije zvuka u segmentima igre koji se odvijaju pod vodom da i ne pominjemo). Poseban špektakul u ovom smislu predstavlja deonica gde jake zvučne detonacije iz daljine predstavljaju i realnu opasnost kojoj morate doakati da biste nastavili svoj progres u priči.

Mane i propusti u ovako zategnutom, visoko ispoliranom dijamantu su zanemarljivi, i najviše se tiču nevelike dužine cele stvari (desetak sati je i više nego dovoljno da sve opipate, istražite, pronađete i proživite), kao i blage monotonosti zbog samog tona igre i okruženja, ukoliko se odlučite da igru preorete u cugu. U svakom drugom smislu, Inside je remek-delo forme i suštine koje je jednostavno nemoguće meriti aršinima koji važe za jednu običnu video igru. Zato ga nemojte posmatrati i igrati tako.

Aleksandar DINIĆ