Friška vekna iz rerne japanskog studija Spike Chunsoft servira se kao jedinstveno umetničko delo sa temama koje do sada nisu obrađivane ni u kom mediju, što je izjava sa kojom bismo mogli da se složimo ako selektivnom amnezijom ubijemo sećanje na „Battle Royale”, „Butterfly Effect”, „Cube” i „Saw serijale i još štošta. Devetoro ljudi se budi u podzemnom postrojenju duboko ispod pustinje u Nevadi gde bivaju suočeni sa maskiranim zloćom po imenu Zero koji im saopštava da će živu glavu izvući samo troje, a začkoljica leži u tome što se po jedan od šest delova šifre za otvaranje zaključanog izlaza otkrivaju nakon smrti nekog od zarobljenika povezanih sudbina koji su se samo naizgled tu zatekli igrom slučaja. Ovo podrazumeva da šestoro ljudi mora da izgubi život, mada su mogući razni ishodi u zavisnosti od igračevih postupaka. Unutar Zero Escape trilogije Zero Time Dilemma je smeštena između svojih prethodnika koji nisu osvanuli na PC platformi – 999: Nine Hours, Nine Persons, Nine Doors i Virtue’s Last Reward. Već tu nailazimo na krupan previd: ukoliko niste igrali pomenute naslove i onako zamršena i konfuzna fabula biće još manje jasna jer autori nisu našli za shodno da u Dilemmu ubace neki vid sižea, pa vam ne gine konsultacija YouTubea.

Suština Dilemme ogleda se u slušanju beskonačnih talasa dosadnog i neinspirativnog dijaloga, kratkotrajnom rešavanju mystolikih logičkih problema u cilju bekstva iz jedne prostorije u drugu i donošenju jedinstvene odluke koja direktno utiče na dalji tok priče, s tim što je uvek moguć povratak na ranije tačke u narativu. Na samom početku pred igračem je jedan takav, jednostavan izbor – ako pogodite stranu bačenog novčića Zero vas pušta na slobodu, što je istovremeno i rekord za najbrže okončanu igru u istoriji i uzrok noćnih mora recenzenata koji ni krivi, ni dužni deset puta za redom ispravno pogađaju i nikako da dođu do „mesa”. Dakle, da biste uopšte zaigrali Dilemmu kako valja i trebuje, morate da pogrešite. Kompleks prostorija iz koga treba uteći izdeljen je na tri dela i u njima su smešteni timovi od po troje ljudi. Od likova koji će vam se naći pod prstima navešćemo zblanutu Dajanu, medicinsku sestru lica umiljatog kao da se ljubila sa lopatom; bezosećajnu fufu Miru koja će u slučaju ataka na svoju ličnost sigurno da preživi zahvaljujući pozamašnom paru plućnih erbegova kojima seva na sve strane; Erika, impotentnog hipstera-sladoledžiju čije se frustracije iskaljuju na bezimenom klincu koji se pak ničega ne seća i na glavi nosi grotesknu kacigu koju ne može da skine i... tu ćemo da se zaustavimo, jer ni u ostatku ekipe nema kubnog milimetra zdravog mozga. Krećući se kroz ventilacione otvore, pisane poruke između timova dostavlja kuče pomoću sofisticiranog sistema za navođenje – parčeta sira.

Tipično za japanske naslove, likovi govore kao da su sa druge planete, a ne kao ljudska bića. Usred teške situacije i jasne i prisutne opasnosti, junaci Dilemme u stanju su da naširoko razglabaju o nebitnim stvarima kao što je veličina grudnjaka ženskih članova tima ili farbanje kose, čineći da nervne ćelije užurbano pakuju kofere i evakuišu se na uši. Iz okeana verbalnih bisera izdvojićemo dva primera koji pisca nominuju za nagradno letovanje u Siriji: „Eriče, sad ću da te ubijem”, na šta siroti Erik odgovara sa „Važi” pre nego što popije metak, zatim „Akane Kumošiki, Đunpei Tjenmouđi... da vas dvoje niste kojim slučajem Japanci”, taman posla, očigledno je da se radi o tradicionalnim kirgistanskim imenima. Postoji dobar razlog zašto pisci koji znaju svoj posao izbegavaju ideju putovanja kroz vreme – pre ili kasnije doći će do paradoksa, pa tako i u ovom slučaju jedna od protagonistkinja usvoji samu sebe. Međutim, na literarnom planu to je svakako manji problem u poređenju sa prekomernom ekspozicijom kao lošom pripovedačkom alatkom, pa i sa pseudo-filozofskim floskulama kojim vas igra neprestano gađa i koje mogu da impresioniraju isključivo čitaoce Paula Koelja.

Uprkos tome što je Dilemma zadržala kostur visual novele u skladu sa svojim prethodnicima, za razliku od njih i na uštrb ručno crtane grafike koristi trodimenzionalni cell-shaded stil sa teksturama mutnijim od čorbe sa pečurkama i krutom animacijom zbog koje likovi izgledaju ukočeno kao da su se brčkali u štirku, što dovodi do zaključka da su gargantuanski hardverski zahtevi bez osnova. Sve bitne scene se dešavaju daleko od oka kamere, za šta tvorac igre krivi nedostatak materijalnih sredstava – analogija ovoj situaciji bio bi reditelj koji snima film, a da nema ni kostime, ni scenografiju. Lipsync je toliko loš da u svakom trenutku očekujete da u kadar uskoči Brus Li jer sve podseća na generički hongkongški akcioni film iz sedamdesetih. Glasovna podloga bi komotno mogla da bude predmet šekspirovske tragedije, sa glumcima koji rastežu reči kao da se obraćaju publici u nekoj instituciji za mentalno zdravlje. Sam Zero komunicira glasom provučenim kroz prosti pitch shift efekat zbog koga zvuči kao učiteljica Čarlija Brauna, a ne psihotični negativac pred kojim se vrši nužda u donji veš.

Zero Time Dilemma, svojevrsna simulacija Šredingerove mačke nakljukane metamfetaminima, donosi zanimljivu ideju, atmosferu pritiska koji steže za grlo i ne popušta, ali uz realizaciju u kojoj može da se uživa samo pri specifičnom stanju uma. Razlog za višegodišnju pauzu između nastavaka krije se u neuspehu Zero Escape igara u Japanu (čak i oni misle da su sulude), što je za posledicu imalo drastične budžetske rezove, ali to nije autore sprečilo da za Dilemu, sadržajno nekvalitetan i tehnički tužan naslov, traže čitavih četrdeset evra koji ničim ne mogu da se opravdaju. Uveliko se šuška o izlasku 999 za PC, što je sasvim u skladu sa isprekidanom ahronološkom niti koja prožima ceo serijal.

Jan ČMELIK