Kišobran korpus. Naslov je mogao da bude i gluplji, recimo, Hozentreger brigada ili Dom kulture „Milan Pijetlović-Buco”... U svakom slučaju, ime nije najveći problem ovog čudnog spinoffa Resident Evil serijala.

Umbrella Corps je multiplayer pucačina zasnovana na fragmentima Resident Evil predanja, lokacija i, pre svega, legendarnih zombija koji su nastali infekcijom populacije Rakungrada T-virusom. Pored multiplayer komponente, igra ima i seriju single player misija koncipiranih kao multiplayer sa zombi-botovima, zbog kojih mora da ima i nekakav zaplet i tajmlajn u RE univerzumu. Okvirna priča je, doduše, toliko irelevantna da ne zaslužuje dublji osvrt od izjave o irelevantnosti.

Programeri izbegavaju korišćenje Unity enginea za pravljenje multiplayer pucačina iz istog razloga iz kojeg domaćice torte ne glaziraju farbom za zidove. Takva torta iz daljine liči na tortu, takav šuter na slikama deluje kao da ima glavu i rep, ali prvi zalogaj i prvi meč otkrivaju stepen surove klopke u koju ste, naivni, upali otvorenih usta. Izbor enginea koji su Capcomovi inženjeri napravili verovatno je koren svih mnogobrojnih problema koje igra ima, i koji usled manjkavosti u temeljima, sigurno ne mogu biti lako zakrpljeni i ispravljeni.

Osnovni modalitet igre su 3v3 mečevi u modovima koji predstavljaju adaptacije klasičnih multiplayer pucačkih uzusa – domination, deathmatch i par drugih varijacija na temu rešetanja na relativno malim mapama ne donose ništa što niste videli već gugol puta. Interesantna stvar je to što vas zombiji ignorišu dok ih ne napadnete, što je objašnjeno korišćenjem ometača koji svaki igrač nosi na leđima. Ako vam drugi igrač uništi taj specijalni džemer, horde andeda će početi da vas jure, što je jedini, makar teoretski, fragment igre koji zvuči interesantno. U praksi se to ne dešava jer i vi i protivnici ginete u deliću sekunde nakon par pogodaka u meso – ako planski pokušate da trolujete protivnike šunjanjem s leđa i nišanjenjem u jammere, daćete pedeset života za jedno uspešno trolovanje. Nema trola kome se ovakav K/D ratio isplati...

Detekcija pogodaka u igri je abizmalna: svestan sam da sam pojam pozajmio iz rečnika Ktululogije, ali srpski jezik ne poznaje dovoljno grozan pojam kojim bi se mogao opisati kriminalan netcode koji računa poziciju igrača i ispaljenih metaka. Lag postoji i kada nije primetan na prvi pogled, i nekada ide u vašu korist, a nekada na polzu oponenta, ali stalno stvara osećaj totalne nasumičnosti koja proizvodi krupne frustracije. S obzirom na to da ovo nije FPS, već da akciju posmatrate preko ramena vašeg operativca (standardni Resident Evil fazon još od četvorke), omogućeno vam je da zauzimate zaklon i da otvarate vatru iz relativne bezbednosti, ali kao i sve drugo, i ovaj mehanički elemenat je potpuno neadekvatan. Kao prvo, zaklon možete zauzimati isključivo na predefinisanim mestima koja su obeležena neonski plavim okvirom, a kao drugo, u 50 odsto slučajeva protivnikovi meci će ga jednostavno ignorisati, a vi ćete zaginuti iako vam je igra obećala da nećete. I ovaj problem je sigurno vezan za netcode, što bi moglo biti ublaženo dobrim dedicated serverima, koje igra, naravno, nema, već nasumično bira igrača koji će hostovati meč. U drugim, uspešnim pucačinama, taj izbor se pravi na osnovu kratke evaluacije svačije veze, dok su slučaju Umbrelle, sistem funkcioniše kao da aktivno bira igrača čiji cimer strimuje HD pornografiju i skida „GoT” S1-S6 preko istog rutera.

Stvar koja me ubedljivo najviše nervira kod ove igre je brzina puzanja koja je ista kao normalno kretanje, što igrači obilato koriste, rolplejujući retardirane guštere koji gmižu terenom i eksploatišu ventilacione otvore. U malom broju multiplayer mečeva koji nisu pukli pre kraja, svaki tim koji je dobio partiju imao je jednog ili dvojicu puzigaća koji su gmizali, plazili i verovatno se bezubo smejali su svojim jadnim sobama. U takvim trenucima, zvuci u vašoj okolini se utišaju, svet se uspori za vidljivi procenat, dajući mesta egzistencijalnim dilemama koje počnu da vam se roje po umu... Ko su ti ljudi koji igraju ovakvo dupe od igre i pritom još puze kao crvi u blatu i mijazmi, strpljivo čekajući da neko prođe kroz vrata iza kojih kampuju. Ko su njihovi roditelji, zašto im niko nije usadio rudimentarno samopoštovanje i osećaj da pripadaju ljudskoj rasi?

Postoji mogućnost da ćete na sve probleme u vezi sa igrom slegnuti ramenima, i uz jedno „niko nije savršen” u stilu finala jedne od najboljih filmskih komedija svih vremena, sesti da se naigrate za svih 29,99 evra koliko ste je platili. Nakon tutorijala i nekoliko besmislenih single player misija poželećete da se pošibate sa drugim igračima online, inicirati automatsku potragu za mečom i čekati... i čekati... čekati meč kao što je Penelopa čekala Odiseja. Za formiranje partije potrebno je da sistem skupi šest igrača, što će se desiti u razmaku između 15 minuta i nikad. Vikendom, kada Umbrella Corps igra više od 40 ljudi u jednom trenutku, možda i upadnete u partiju pre nego što eksplodirate za stolom, ali radnim danima vaš entuzijazam će pandrknuti kao Francuska u finalu onog evropskog takmičenja u fudbalu što se nedavno završilo. Koliko god se trudili i želeli da dobro pobedi, igra će vas nadjačati i mentalno vas teabaggovati dok ne odustanete, odnosno, dok ne prikupite Steam trading kartice i zanavijek je deinstalirate.

Miodrag KUZMANOVIĆ