Za Ragnara Tornkvista se ne može baš reći da je član „Kluba genijalnih igrotvoraca” poput Renda i Robina Milera, ali simpatični Norvežanin se istinski trudi. Pre gotovo 18 godina, svetu kompjuterskih avantura dao je svojevrsni vetar u leđa u vidu fenomenalnog The Longest Journeya, čija je lepota odjeknula poznatim svemirom i taj glasni „Bang!” čuje se i danas. Prelepa, ali ništa drugo do natprosečna priča čiji epilog dobijamo ovom igrom oduševila je i kritiku i publiku i tako obezbedila TLJ-u počasno mesto u istoriji ovog plemenitog žanra. Budući da ni posle drugog dela saga o balansu između dva sveta magije i tehnologije, srca i razuma nije imala konačno rešenje, Norvežani su pre koju godinu opet zasukli rukave, počešali svoje hipstersko-vikinške bradurine i prionuli na posao. Prva epizoda Dreamfall Chaptersa, ugledala je svetlost dana pre bezmalo 18 meseci, u međuvremenu se i sa igrom i sa samom pričom desilo mnogo toga pa je proizvod koji nas čeka sa poslednjom epizodom prilično čudna zverka.

Pre svega, treba napomenuti da je igra osvežena i „zakrpljena” prilikom ažuriranja na četvrtu epizodu, pri čemu je tehnički aspekt igre unapređen na novu verziju endžina pa su i ranije epizode utegnutije nego u vanilla izdanju. Ovaj potez ispostavio se kao veoma dobar, budući da je igra još od samog starta imala probleme sa performansama na konfiguracijama koje ni vizuelno superiorniji Bioshock Infinite ne može da namuči pošteno. No, i pored ažuriranja Unitya, njegove grdobne karakteristike umeju da iskoče na površinu pa se vrlo retko mogu desiti gličevi i bagovi kao u onom nakaradnom tristahiljaditom nastavku Assasin’s Creeda. Kao i onomad Dreamfall: The Longest Journey, i Chapters se služi gejmplej mehanikom kojoj može da se nalepi epitet interesantne. Međutim, ovde je slučaj takav da je sveprisutno uprošćavanje dovelo do konstantnog osećaja da vas igra tetoše kao razmaženo derište (veseli uglovi kamere i poneki lov na piksele gejmpedom otežavaju stvari, ali nešto nam govori da to nije plan autora). Dreamfall Chapters je avantura zato što njen narativni predložak ima izuzetne trenutke avanturističkog zanosa, ali kompleksne zagonetke i bilo kakvo razmišljanje duže od minut zaboravite. Sve je dakle, podređeno priči, a to i nije toliko loše, budući da je storija, iako ne bez mana i rupa, prilično dobro dovedena do epske kulminacije.

Priča o balansu između svetova dobila je izraženi cyberpunk šmek u drugom nastavku, dok se epizodna avantura pred nama trudi da podjednako naglasi sve aspekte oba sveta pa će vreme provedeno u Starku (vodite Zoi) i Arkadiji (vodite Kiana) biti prilično izjednačeno. Takođe, tu je i treći lik koga vodite – Saga, dete čiji razvoj u ženu pratite i koje je ključni igrač u izvršavanju proročanstva oko kojeg se vrti priča. Ukratko, Zoi u Propastu (u pojam ubijeni distopijski grad u Starku) pokušava da pronikne u zavrzlamu nastalu oko političkih kampanja, dok se Kian Alvane navrat-nanos ubacuje u pokret otpora protiv sopstvene armije. Ni Zoi Kastiljo ni Kian Alvane u svojim putovanjima nisu pošteđeni unutrašnjih nemira, preispitivanja i duhova prošlosti. Dok Kiana izjeda svako podsećanje na fašistoidnog vojnika koji je nekada bio, gđica Kastiljo je u stanju da pomeri nebo i zemlju ne bi li se setila života između dangubljenja u Kazablanki i pada u komu (vidi pod: Dreamfall). Budući da su paralele između njih dvoje očigledne kao i rešenja (maltene nepostojećih) zagonetki u igri, pozabavimo se malo „sporednim” likovima. Tu su i nove njuške i stari prijatelji što apsolutno pozdravljamo jer se, iako je pauza između dva nastavka ogromna, priča oslanja na svoje prapočetke iz 1999. godine. Okej, ako smo sahranu Ejpril Rajan videli na početku igre, ko je onda tu? Najstarija njuška koja se vraća u igru je svakako Abnaksus, a tu su i Brajan Vesthaus i Rouper Klaks, takođe povratnici iz prvog Najdužeg putovanja. Činjenica da je ovim likovima dat prostor i da su ključni za priču podjednako greje srce kao i prva interakcija sa njima (čak i sa matorim hohštaplerom Klaksom). Međutim, ništa vas u igri neće obradovati kao povratak pernatog brbljivca u jednom trenutku, ali o tome vam neću otkrivati mnogo. Kao ni o nekim likovima koji se, izgleda, umiriti ne mogu.

Sa postavkom koju čine solidni i dobri novi likovi, ali i izvanredne stare njuške koje igri daju i te kakav vetar u leđa, atmosfera mora da bude na vrhunskom nivou, pomislićete i pogrešiti. Da se razumemo, atmosfera je, sa pričom, najvažniji i najuspeliji aspekt ove igre. Od vizuelnog identiteta lokacija i likova (koji je odličan) do samog dizajna svetova i ideja koje stoje iza njega, sve deluje skockano i promišljeno. Sve, osim nekoliko ružnih pojava koje svoje ružno lice pokazuju već u drugoj epizodi. Nekoliko nelogičnosti na polju jezika kojim likovi govore (moderni sleng u magičnom svetu, kako da ne) i nasilno ubacivanje političke korektnosti po svaku cenu umeju da iznerviraju igrača i naruše iluziju da ste u bajci.

Poglavlja Dreamfalla nisu bezgrešna igra kakvom se neretko smatra The Longest Journey, ali svaki početak u ovoj sagi ima svoj kraj, koji je u ovoj igri, u najgorem slučaju, pristojan. Ako je prva epizoda obećala dosta toga, a druga učinila da ukupni utisak splasne, poslednje dve su „vratile balans” Starku i Arkadiji. Uz razumnu količinu melodrame i bajkovitosti, punoletna priča dobija svoje divno finale. Krugovi se zatvaraju, a onda, valjda, počinu opet.. Kako to reče (tj. napisa) Brajan Vesthaus:

My choice was made many years ago, when I first embarked on this journey. I cannot turn back. I am at a crossroads, but for me, there’s only one path.

Miloš CVETKOVIĆ