Vrućine su nesnosne, nemate živaca da se kako spada posvetite igračkim mamutima koje ste ostavili za tranžiranje tokom odmora/raspusta, radije biste igrali nešto na blic u manjim dozama, a uz to vam se i lomi džojped? Furi delivers.

Furi je furiozna(!), brzometna i živcirajuća indie arkadica, uglavnom ogoljena od svih nepotrebnih trica i kučina kao što su postavka, priča, razvoj likova i ostalo, usredsređujući se samo na jedan jedini element gameplaya koji vam neumorno servira. Igra vas stavlja u kožu neimenovanog tehno-nindže, zarobljenog u tamnici bizarnog sveta koji nastanjuju malobrojni i opasni protivnici, gde vam je jedini i neizvesni saveznik stanovita zecoliko-humanoidna spodoba koja vas oslobađa okova i usmerava ka sadističkom tamničaru... Vizuelni izgled sveta u kojem se Furi odvija podjednako je uvrnut i iščašen taman koliko i karakteri likova koji ga nastanjuju, što nije nimalo slučajno jer je na izradi igre sarađivao i Takaši Okazaki, japanski manga majstor, najpoznatiji po kreaciji legendarnog serijala Afro Samurai.

Za razliku od očekivanog, pred vama se neće naći buljuci neumornih neprijatelja koje ćete satirati na putu do finalnog bossa tekuće deonice. Furi efektno preskače pomenute generične momente, i odmah vas suprotstavlja sa glavonjom koji čuva prolaz za dalje. Glavni i jedini fokus igre je upravo na ovim okršajima, sa bizarnim likovima koji donose različite stilove borbe, ne praštaju greške i tu su da vas ekspresno pošalju na restart ekran ukoliko se ne naoružate strpljenjem i ne izbrusite svoje borbene veštine do usijanja.

Svaki fajt odigrava se u kružnoj areni po kojoj su ponekad posejani objekti iza kojih možete naći privremeni zaklon, ali iz kojih ne možete pobeći ili na bilo koji drugi način eksploatisati eventualne propuste u dizajnu igre kako biste sebi bar malo olakšali opstanak u njima. Od poteza na raspolaganju su vam standarni udarac mačem sa vezivanjem kombo udaraca, kratkotrajni energetski štit za odbijanje protivničkih napada ili deflekciju projektila, pištoljčina za rapidnu paljbu odnosno koncentrisani, razorniji hitac, mogućnost „čardžovanja” mača koji u tom slučaju postaje ubojitiji (uz period kada ste ranjivi dok traje postupak punjena), kao i kratkotrajni dash skok u određenu stranu za brzinsko repozicioniranje po terenu, bežanje od nasrtljivih napada protivnika, odnosno preskakanje udarnih talasa koje je nemoguće izbeći na drugi način.

Svaki meč odvija se u dve faze, uslovno „pucačkoj” u kojoj pokušavate da skinete štit protivniku pomenutim vatrenim oružjem, uz intenzivno izbegavanje njegovih projektila, sve dok ne uspete da ga onesposobite i skljokate na tlo. Nakon toga sledi druga faza u kojoj, u rangu beonjača, treba svojom vernom katanom da svedete protivničku liniju zdravlja na ništicu, dok on to isto pokušava vama. Jednom kada mu slistite health, protivnik gubi kvadratić koji označava jedan život, nakon čega ceo postupak ponavljate dok mu ne „očistite” sve kvadratiće i definitivno pobedite.

Naravno, ne treba ni spominjati da nakon svakog „odrađenog” kvadratića, protivnik postaje opasniji u smislu da u miks svojih napada ubacuje nove poteze, postaje brži i ubojitiji, primenjuje drugačiju kombinaciju manevara ili vam servira neko drugo, gadno iznenađenje. Treba imati na umu i to da tekući neprijatelj postaje najopasniji u pretposlednjoj fazi svog života, kad će vas bombardovati svime i svačime što ima na raspolaganju, dok će poslednja faza, iako takođe teška, biti lakša za odrađivanje, naročito u bliskoj borbi (ne trudite se da blokirate njegove udarce ili ga napadate, samo izbegavajte sve što bude lansirao na vas, nakon čega će se istrošiti i biti lak plen za brzinsko upokojavanje, nekarakteristično za prethodne faze borbe). Otežavajući/olakšavajući faktor tokom krljanja je i činjenica da se liku koji je pobedio u trenutnom segmentu borbe linija zdravlja u potpunosti regeneriše, što sukobe čini zdravo živcirajućim ali i efektno neizvesnim.

I, to je to. Imperativ igranja je uvek da lepezom pomenutih poteza i veština koje su vam na raspolaganju u hodu adaptirate svoje borbene tehnike, kako biste doakali svakom glavonji kojeg vam igra servira. Dotični dolaze u maštovitim pojavnim oblicima, i često donose sa sobom nezgodna iznenađenja po pitanju načina i vrste napada (favorit je dekica koji manipuliše vremenom, sa bullet storm odbranom i sposobnošću da zamrzne akciju na ekranu i sve vaše ispaljene projektile, na primer). Nakon svake pobede sledi kraća ili duža zen šetnja do sledećeg protivnika (po pomenutom, fantazmagoričnom okruženju), uz „dubokoumne” komentare pomenutog zekonje koji valjda treba da celoj stvari da neku filozofsko-ratničku dubinu, i utiče na izduvavanje adrenalina pre sledećeg fajta.

Grafika je u tipičnom manga stilu, sa puno neonskih tonova i šljaštećih boja, uz superbrzu i efektnu animaciju koja uspešno rekreira osećaj gledanja nekog attention deficit disorder crtaća. Podjednako bitan element prezentacije je i odlična i bombastična tehno i elektronska muzika, koju takođe potpisuje nekoliko eminentnih njuški i bendova moderne scene (Karpenter Brut, Danger, The Toxic Avenger, Lorn, Waveshaper i drugi).

Ako su vam uslovi sa početka teksta ispunjeni, a uz to niste podložni epileptičnim napadima koje mogu da prouzrokuju vatrometi boja i brzinski rezovi kamere prilikom borbi, Furi je prava stvar za čeličenje živaca, treniranje unutrašnjeg zena, i vežbanje suzdržavanja od ’ALT + F4’ refleksa.

Aleksandar DINIĆ