U bliskoj distopijskoj budućnosti kojom vladaju velike, zle korporacije (da, opet), usred Glič Sitija grada, mlađahna Džil se našla u nebranom grožđu jer do kraja meseca mora da plati kiriju, ali je švorc pošto je nedavno potrošila poveću svotu na štrojenje mačora (ozbiljno), pa se prihvata posla za šankom u birtiji „Valhala”. Zaplet koji zvuči lošije i od premise „Wayward Pinesa” krasi ovu visual novelu japanske estetike i senzibiliteta, ali je zapravo delo šačice venecuelanskih autora. Umesto klasičnih dijaloških opcija, pravac razvoja priče zavisi od vašeg umeća spravljanja pića.

Vremenski niste ograničeni i knjiga recepata je uvek nadohvat ruke, pa se kokteli smućkaju brzo i jednostavno dokle god su vam moždani kapaciteti veći nego kod komunalnog policajca. Na kraju dana, Džil putem mobilnog telefona pristupa lokalnim vestima, forumskim diskusijama (kome još to treba u životu) ili hitrim odlaskom u šoping nabavlja artikle koji pozitivno utiču na radnu koncentraciju. Klijentela koju gostite je posebno iritantna jer im je svaka druga rečenica savremeni Reddit/4chan lingo što navodi na pomisao da je Valhalla satira, međutim, igra ipak nije toliko inteligentna. Služićete profesionalnog ubicu ružnoga lica (ali uglađenih manira), uobraženu i šupljoglavu robo-starletu, ženskog kiborga sa telom desetogodišnje devojčice koja vam se otvoreno nabacuje i nudi seks za pare, zatim su tu muški likovi sa ženskim imenima i poseban bonus za dugogodišnje „SK” autore – proćelavi urednik magazina koji se sprda sa saradnicima jer žive u jalovoj nadi da će jednog dana postati članovi redakcije. Filip K. Dik je svojevremeno bio u dilemi sanjaju li androidi električne ovce, a građani Glič Sitija – imaju li ženski roboti bradavice... Mušterije su vam perverzni bolesnici, kratko i jasno. Jadnoj šankerici svako želi da se uvuče u gaće što je školski primer rodne neravnopravnosti, jer muškarca koji prevrće pljeskavice i toči kolu na Altini ženski svet posmatra sa zgražavanjem (lično iskustvo autora ovih redova).

Zid teksta, kao osnovni visual novel element, u Valhalli je potpuno zakazao jer deluje kao poduži monolog autora igre o nepovezanim stvarima, što automatski likove čini jednoličnim i nezanimljivim. Samo dve stvari teraju igrača da nastavi dalje: nagađanje kakav li će sledeći socijalni otpadak da ušeta u bar i solidna muzička pratnja sastavljena od ambijentalnog roka, sint-pop, brejkbit numera i ostalih rodova oldskul elektronike. Ako vas pomenute stvari ne interesuju, Valhalla vredi jedino ako ste oduvek sanjali da učestvujete u roleplay seansi kao lepa Mara, kći starog krčmara. Što se inovacija tiče, moram da priznam da je ovo prva igra u kojoj me je neki od likova pitao da li sam ikada simulirao orgazam.

Jan ČMELIK