Govorila je izuzetno mirnim i stabilnim tonom. Njena sposobnost da brzo i efikasno nađe put kroz tehničke izazove je Bobiju bila apsolutno neverovatna.

Prirodno, još na studijima je Bobi shvatio da i devojke mogu biti dobri programeri, ali ono što nije očekivao – to je da mogu biti bolji programeri ne samo od njega, već i od većine njegovih prijatelja. Nije stvar bila u brzini kojom je kucala desetine i stotine linija programskog kôda. Niti je stvar bila u brzini razumevanja složenih programskih koncepata prilikom sesija projektovanja. Jednostavno, za nju nije bilo niti jednog problema kog nije dočekala za izvesnom dozom radosti. Volela je izazove. Volela je da rešava programerske probleme!

Sećao se Bobi, još u osnovnoj školi, bilo je devojaka koje su dobro razumele matematiku i fiziku. Hemija je nekako uvek bila više ženski predmet, barem u njegovim očima. Ali, na neki čudan način, do kraja škole, uprkos dobrom snalaženju sa izvodima i integralima, količinama kretanja i Šredingerovim formulama, njegove su se drugarice radije odlučivale da stoje u redu na Ekonomskom, Biološkom ili Pravnom fakultetu, čekajući diplomu nakon nekoliko godina bubačenja podela, marketinških mikseva i makroekonomskih doprinosa ekologiji. Pitao se koliko je sredina „kriva” za stereotipnu usmerenost mladih ženskih osoba ka tradicionalno većinskim izborima. Većina programera koje je poznavao, svoj put su počela veoma rano, još u osnovnoj ili srednjoj školi. Činilo mu se da ukoliko u tom periodu ne postoje uzori ili mentori koji će inicijalno zainteresovanima ukazati na sve lepote ove discipline i posla, velika je verovatnoća da će otići većinskim usmerenjima.

Dakle, ukoliko nečijoj drugarici ili sestri niko nije rekao da je programer biti zapravo skroz OK, ako ne i sjajno, ona će verovatno težiti da postane nastavnik, društveni radnik ili ekonomista. To što veliki broj devojaka bira ove i slične profesije samo po sebi ne nosi nikakvu lošu konotaciju, zaključio je, osim što održava sistem stereotipova koji je daleko od idealnog.

Da li je Bobijeva koleginica bila izuzetak koji potvrđuje pravilo, ili samo potvrda da su i devojke i te kako sposobne da u tradicionalno muškom svetu ponude nove visine do kojih prosečni ne stižu bez ozbiljnog truda? Istražujući ovu temu, Bobi je pronašao podatke o tome kako je od 1985. godine do danas, broj devojaka sa diplomom nekog fakulteta iz oblasti IT-ja u SAD znatno opao, sa nekih 37 na svega 18 odsto. Jednako je upečatljiv podatak da je u Silicijumskoj dolini svega 14 odsto zaposlenih na tehničkim pozicijama u kompanijama ženskog roda.

Na Bobijevom fakultetu su se uistinu, stvari poprilično promenile. Čuo je da su se u starijim generacijama devojke brojale na prste, dok je u njegovoj to bilo mnogo, mnogo bolje. Gotovo da je bio siguran da je na njegovom smeru bilo preko trećine devojaka. Na onom drugom IT smeru, taj broj je bio oko polovine. Da li se nešto popravilo u domaćoj javnosti što bi uslovilo povećanje broja devojaka koje upisuju i završavaju tehničke fakultete? Verovatno ništa! Bar ne sa predoumišljajem.

U poslednje vreme, ipak, promenilo se dosta u načinu na koji se deo društva nosi sa ovom pojavom. U sve većem broju (inostranih) televizijskih serija ali i filmova, koje mladi tradicionalno konzumiraju više nego drugi, devojke dobijaju značajnije uloge tehnološki osvešćenih pojedinaca. Bilo da se radi o superheroinama ili spretnim hakerima – pomoćnicima drugih, stereotipno muških, belih, superheroja, sve više devojaka na televiziji demonstrira dobro vladanje računarima. U Srbiji se u poslednjih nekoliko godina pojavilo nekoliko organizacija koje se bave promocijom devojaka u IT-ju. Ipak, predrasude i dalje vladaju.

U kompaniji u kojoj radi Bobijev najbolji drug, pa i u drugim IT kompanijama, devojke koje nisu tehničke struke, imaju višestruko niže plate od svojih koleginica sa tehničkim obrazovanjem. Iako im se odgovornosti neretko i ne razlikuju, opšta je pretpostavka da je programerski posao teži od drugih. „Ta pretpostavka je fundamentalno pogrešna!”, u sebi je glasno prokomentarisao Bobi. „Parametri odgovornosti, truda i zalaganja su neuporedivo važniji od toga u kojem su redu ljudi čekali svoje diplome!”, verovao je.

Misli su mu protutnjile glavom. Jedan pogled na Slack je bio dovoljan. Dok je Bobi kontemplirao o suštini života i potrebi za pozitivnom diskriminacijom devojaka u IT-ju, ona je komitovala četiri puta na Gitu. Brže bolje se bacio u Visual Studio Code i počeo glasno da udara po tasterima. Iako je znao da je ne može stići, uživao je u tome što mu je uzor na poslu bila – jedna devojka.

Momir ĐEKIĆ