U poslednje vreme mi se čini da mlad čovek u Srbiji ima svega dve opcije: da postane rob/robot neke političke partije ili programer. Tu je, doduše, i mogućnost vrištećeg bekstva iz zemlje, koja i dalje predstavlja dominantnu opciju za svakog ko ima neku veštinu koju je u stanju da proda ili glatko telo koje može da rentira u Ujedinjenim Arapskim Emiratima ili drugde gde je belo meso na ceni.

Na sajtu RTS-a našao sam zanimljiv podatak da je zarada od izvoza IT usluga u Srbiji dostigla i prestigla ekvivalentni prihod od poljoprivrede. Prosto neverovatna, veoma ohrabrujuća informacija koja vraća nadu da se ovde, na srednje ili duže staze, može računati na opciju preživljavanja od sopstvenog intelektualnog rada. Jedan od krupnih razloga iz kojih IT sektor u Srbiji dobro stoji i privlači sposobne preduzetnike jeste amorfna, lepljiva retardiranost domaćih političara, old-skul parazita koji nemaju dovoljno znanja da bi tokove IT novca mogli da preusmere u svom pravcu. Šta zna Bulidža šta je outsourcing i na koji način gazde domaćih studija i kompanijica naplaćuju svoje usluge, šta zna Šolaja šta je rad u klaudu za stranog partnera, šta zna Zlokolica kako se utvrđuje koliko je gazda malog IT studija zaradio obradom tekstura za Activisionovog subkontraktora i koliko jedinica robe je prodao... U izvozu malina, jabuka i svinja odavno je uspostavljen sistem neizbežnih posrednika, misterioznih trećih lica, vlasnika hladnjača, carine, špeditera, konsultanata i „gde sam tu ja?” klovnova koji sisaju životnu animu i kapital svakog ko želi da nešto proizvede i izveze, ali u slučaju IT-a, establišment nema personal koji bi mogao da doaka ajtijevcima čiji posao šiba duž digitalnog puta bez (većih) prepreka. Jednostavno, kadrovi koji bi mogli da blokiraju taj svetli autobahn masivnom otvorenom vrećom bez dna ne postoje jer su ih režimi oterali dugogodišnjom politikom demotivacije i egzodusa pismenih i pametnih. Ali, i pored toga, legalni segment IT posla u Srbiji dostigao je granicu koja se mnogo godina smatrala nerealnom u zemlji ratnika i seljaka. Ako je vrh ledenog brega toliki, koliki je deo koji pluta ispod površine? Verovatno dovoljno velik da upumpava taman toliko keša u ekonomiju koliko je potrebno da privredna aktivnost u zemlji potpuno ne zamre i pekare se ne ugase kao peći za topljenje rude. Život uvek nalazi put i nekako progmiže kroz zle olovne strukture koje pokušavaju da ga udave.

Ovih dana vidim komešanje u zakonodavnim strukturama, koje postavljaju pitanje kakve podsticaje država može da da informaciono-tehnološkom sektoru? Već njušim planove za formiranje skupštinskih odbora, analitičkih komisija i u mraku nazirem cakleće oči političkih parazita koji su poželeli da umoče svoje vampirske zube i sisaju ovaj neočekivani devizni nektar. Ne dirajte ništa, &*#@$%*#$@%&! Ako želite da uradite nešto, skinite retardirane barijere s platnog prometa i omogućite svakom ko želi da registruje IT kompaniju pet godina rada sa 0% poreza. Samo te dve stvari i ništa više – nisu nam potrebne strategije, podsticaji, komisije, komasacije, crtanje smernica ili neki napadni i nezgrapni sistem kontrole koji će pametne i motivisane ljude naterati da čupaju kosu i to malo dlaka s grudi.

Vratimo se na mladog čoveka i njegove informaciono-tehnološke opcije u Srbiji. Posao programera, nažalost, nije licenca za štampanje para, već mukotrpni kuluk koji širi guzicu, pravi dioptriju i generiše akne. Programiranje, srećom, ne stoji ni približno u istoj ravni sa spisateljstvom, kancerogenom profesijom u kojoj na jednog uspešnog pisca dođe 99 onih koji jedu paukove u ledenom potkrovlju. Taj procenat je u programerskoj sferi rezervisan za zadovoljstvo poslom: mali broj programera zaista slinavi na prospekt svakojutarnjeg odlaska na posao, a oni koji pevuše dok se zorom briju, bez izuzetka rade nešto vezano za igre. Još jedna pobeda, realno.

Septembar je, bliži vam se osamnaesti rođendan, šmekate svoj pasoš i maštate o baušteli u Njemačkoj... Predlažem da protrljate oči, otresete so iz guzice i letnju opuštenost zamenite odlučnošću da napravite radikalni rez u svom životu. Muški (ili ženski) ignorišite mučninu koju vam stvara matematika i počnite da kopate sve što je u dometu vašeg ašova, a ima neke veze s programiranjem. Potomstvo će vam biti zahvalno.

U sledećem broju čitajte kako sam trčeći bos po kući udario palac o prag i nakratko dobio viziju budućnosti univerzuma, video smrt našeg Sunca, brodove s kolonistima za Proximu Centauri i borbu srpske megakrstarice „Stanoje Glavaš” sa Glurrkkom, masivnim stvorenjem koje jede planete sa sočnim jezgrima od tečnog gvožđa.

Miodrag KUZMANOVIĆ