Deus Ex: Mankind Divided

Ako ste, kao ja, prethodni Deus Ex naslov igrali kad se pojavio (2011. god.), a sledeće godine stigli do pola u drugom plejtruu, naći ćete se u situaciji da se sećate kraja igre i osnovnih temelja priče, ali da su vam sve finese isparile iz memorije. Srećom, neke dobre duše u Square Enixu vodile su računa o tome te su ponudile dvanaestominutni video s rekapitulacijom dešavanja, koji će sastrugati kreč sa svačijeg sećanja. Takođe, u okviru iste „extras” stavke možete da pogledate još jedan vrlo skupo producirani megatrejler koji treba da vam dočara posledice finala Deus Ex: Human Revolutiona. Video „The Mechanical Apartheid” vrlo će vam plastično objasniti u kakvoj situaciji se nalaze korisnici protetičkih pomagala posle incidenta u kojem su nakratko podivljali i nepovratno se alijenisali od ostatka čovečanstva. Prvi kontakt s igrom je, dakle, veoma udoban jer stvari postavlja na pravo mesto i eliminiše konfuziju pridošlica i zaboravnih veterana.

Politički aspekti priče i dodirne tačke sa savremenim svetom su angažovani, generalno hrabri, ali na momente pomalo naivni elementi igre. Ipak, paralele između izbeglica i „augmentovanih” građana, njihovog političkog aktivizma i pokreta „Black Lives Matter” i druge agresivno podvučene alegorije ovaj Deus Ex čine nekako najrelevantnijim nastavkom u istoriji franšize: i prethodni delovi su baratali teškim temama segregacije, zavereništva i cinizma planetarnih elita, ali čovek tek sad može da shvati njihovu realnu potenciju.

Deceniju i kusur u budućnosti, svet je definitivno gore mesto za život čak i u odnosu na izrazitu odvratnost današnjeg vremena. Augmentati su prokaženi i izolovani, vladari iz senke sponzorišu terorizam radi destabilizacije sveta, korporacije određuju šta ćete da jedete i mislite... Dve godine nakon incidenta s aktivacijom čipova koji su augmentate naterali na bezuman bes i nasilje, Adama Džensena nalazimo u ulozi agenta Interpola koji pokušava da sanira posledice katastrofe koja je podelila čovečanstvo. Priča Mankind Divided neposredno se nastavlja na dešavanja iz prethodne igre i donosi plejadu starih i novih likova koji će ispredati novu tapiseriju složene storije s mnogo varijabli i iznenađujućom dubinom. Za ljubitelje kiberpanka i tehnotrilera u globalu ne postoji ništa bolje od novog Deus Exa, jer je autorski trud uložen u elemente lorea neuporediv s bilo kojom modernom igrom koja operiše na sličnim frekvencijama.

Kraj Human Revolutiona ste sigurno dočekali kao augmentovano polubožanstvo koje je gazilo sve pred sobom ili je bilo nevidljivije od nindže u magli te je za potrebe nove igre morao da se napravi nekakav reset sposobnosti. Nakon tutorijal misije u Dubaiju, dolazite u Prag, osnovno quest čvorište u igri, gde vas već na početku čeka trauma koja setuje ton ostatka igre. Teroristička bomba u metrou koja vam je poremetila interne sisteme ujedno je i aktivirala skrivene augmente kojih niste bili svesni i efektivno vam dala prostor za novu dozu progresije. Kao i u prethodnoj igri, napredak oličen u otključavanju i pojačavanju novih sposobnosti vršite investicijom praxis modula, koje prvenstveno zarađujete skupljanjem XP-a. Novi augmenti vam daju pregršt novih taktičkih opcija, ali i postavljaju ograničenje broja aktivnih u jednom trenutku, što vas na određen način „strateški” profiliše.

Za razliku od prethodne igre koja je imala dva velika haba, Mankind Divided im samo jedan (ali vredan) urbani centar. Prag iz 2029. godine sličan je Detroitu i Šangaju po tome što nije predstavljen kao masivna metropola, već kao kolekcija uskih ulica i trgova koja aproksimacijom i kompresijom urbane zone daje priliku za efikasan izbor načina igranja. Ima igrača koji autorima Deus Exa zameraju to što im urbani centri ne liče na Los Santos iz GTA, ali nisam siguran da takvi shvataju poentu igre. Iako je čvorište samo jedno, tokom kampanje ćete imati prilike da posetite nekoliko egzotičnih, prostranih lokacija na kojima ćete odraditi fragmente kampanje. Moj favorit je geto Golem, kombinacija hi-tech favele i kartonskog naselja u koju su vlasti proterale augmentate koji ne žele da se odreknu svojih protetičkih pomagala.

Sa osnovne, mehaničke strane gejmpleja nema prevelikih novina i iznenađenja u odnosu na Human Revolution. Kombinacija pucačke akcije i augmentovanih sposobnosti funkcioniše na gotovo istovetan način, mada primećujem malo veću dinamiku na polju zauzimanja zaklona i kretanja između njih (sistem podseća na Ubisoftov The Division). U igri sada postoji i rudimentarni crafting modul, u okviru kojeg možete koristiti prikupljene tehno otpatke radi kreacije municije ili druge potrošne robe. Dotični scrap možete da iskoristite i za budženje osnovnih karakteristika oružja (demidž, kapacitet okvira...), koje primarno možete modifikovati dodacima koje nalazite ili kupujete tokom igranja (laserski ili snajperski nišani i druge džidža-bidže).

Ako imate volje i strpljenja, igru je moguće završiti kao apsolutni pacifista koji ne mora nikoga da ubije, čak ni boss protivnike. U igri se sve može završiti šunjanjem i razgovorom, ako ste tako raspoloženi, ali i apsolutnim nasiljem i lomljavom, pa i proizvoljnom kombinacijom svih navedenih metoda. U odnosu na prethodne igre, broj opcija za rešavanje svakog pojedinačnog questa i problema kudikamo je veći, tako da ćete sigurno biti motivisani za najmanje dva kompletiranja kampanje. Za prvi, detaljni pass u kojem ćete njuškati na sve strane i aktivno tražiti sporedne misije trebaće vam minimum trideset sati, ali ako ste zagriženi lore fanatik i komplicionista koji MORA da hakuje svaki kompjuter i pročita svaki mejl i e-book u igri, na taj broj dodajte još nekoliko časova.

Pored single-player story kampanje, u igri postoji i Breach mod, impozantna kolekcija single-player platformsko-pucačko-akcionih izazova sa zasebnom progresijom, nivoima avatara odvojenim od osnovne igre i rang-listama igrača s kojima se možete takmičiti u pogledu skora i prolaznog vremena. Breach mod vrši istu funkciju kao chalice dungeoni u Bloodborneu ili challenge mape u Super Hotu – dodatna zanimacija za igrače koji su iz single-playera isisali poslednji molekul sadržaja, ali još uvek ne žele da se rastanu od igre. Pravog pucačkog multiplayera, nažalost, i dalje nema, bez obzira na to što potencijal za tako nešto postoji.

Initiating zamerka mode... Iskušenje kojem izdavač nije smeo da podlegne jesu mikrotransakcije u single-playeru, smeštene u ružnu „shop” stavku u ESC meniju (kojem, takođe, fali „exit to windows” – izlazak iz igre zahteva povratak u glavni meni, što monumentalno nervira). Pored municije, za prave pare možete da kupite dodatne praxis module i time poremetite ravnotežu između izazova i nagrade u igri, mada iskreno sumnjam da će iko normalan posezati za ovom virtuelnom štakom. Moja zamerka se pre svega svodi na jadnost te ideje koja sugeriše da je sve na prodaju.

Početna verzija igre nije nimalo idealna s tehničke strane. Mouse acceleration nije moguće isključiti u opcijama, što me je u nekoliko navrata zamalo nateralo da pređem na gamepad i igru odigram kao consolus vulgaris. Probleme, dalje, stvara i nedostatak optimizacije: igra je bar 60% zahtevnija nego što bi trebalo, pogotovo na Nvidijinim grafičkim karticama koje su izgleda veštački penalizovane po pitanju performansi. Podrška za Direct X 12 biće implementirana patchom za nekoliko nedelja, tako da zaista nema razloga za ovakav jaz između crvenih i zelenih po pitanju broja frejmova pod Windowsom 7 u DX11 modu. S obzirom na to da je prva stvar koju vidite kad pokrenete igru „AMD Gaming Evolved” splashscreen, svaki inteligentni cinik će shvatiti da su novac i ekskluzivni ugovori igrali ulogu i u ovom segmentu. Sve ipak na prodaju jest. Square Enix je ponudio i sezonsku propusnicu za trideset evra, koja će doneti dve nove single-player priče i gomilu drugih sitnica (krediti, municija, praxisi...), ali sam apsolutno siguran da kvalitetom i obimom sadržaja neće biti uporediva sa DLC kampanjama za The Witcher 3. #onokad ti Poljak postavi globalni standard kvaliteta...

Tamni tonovi na kraju nekako nemaju smisla kad se igra sagleda i oceni ucelo. Deus Ex: Mankind Divided je odličan nastavak sjajnog prethodnika bez obzira na nekoliko loših kompromisa u egzekuciji i optimizaciji. Prvi Deus Ex (2000.), bez obzira na to što ga je s vizuelne strane vreme nepovratno pregazilo, i dalje stoji glavom i ramenima iznad svojih modernih potomaka.

Miodrag KUZMANOVIĆ