Džek Bojd, šezdesetogodišnji šef policije iz Friburga, SAD, saznao je da gradonačelnik želi da ga otera u penziju i time ukloni poslednju prepreku apsolutnoj korupciji u vrhu gradskih vlasti. U svojoj dugoj i plodnoj karijeri Džek nije bio cvećka, ali generalni konsenzus javnog mnjenja jeste da je stari momak bio najefikasniji šef policije koga je Friburg ikada imao. Instinkt za izbor podređenih mu, doduše, nije bio baš najbolji: njegov zamenik, upleten u maksimalno mutne poslove s lokalnom mafijom, jedan je od glavnih izgovora za insistiranje s vrha na slanju u prevremenu mirovinu.

Kako čovek da izdrži takav iznenadni bombšel? Duplo teže ako ga je žena ostavila zbog mlađeg muškarca, a deca se razbežala u svoje živote, daleko od porodične kuće na periferiji. Suočen sa poslednjih 180 dana na čelu policije, bez ušteđevine i sa prospektom za penziju koja neće biti dovoljna za kupovinu vikendice o kojoj je celog veka maštao, Džek odlučuje da okrene drugi list i da se u finalnih šest meseci potkoži kešom koristeći metode koje je do tada izbegavao...

This is the Police je specifičan miks upravljačke simulacije i avanture, u kojem su oba elementa pojednostavljena u tolikoj meri da im se žanrovska obeležja mogu prilepiti samo uz puno pojmovnog rastezanja „na mišiće”. Developer je pre svega želeo da ispriča priču, pa tako ona dominira i lebdi preko svega ostalog u igri. Gejmplej je pomalo nezgrapan, na momente nelogičan i naporan, ali dovoljno jednostavan da ne sapliće relativno uzbudljivu storiju o starom policajcu koji želi da uzme svoj deo kolača i pokaže srednji prst celoj planeti. Ako Telltaleovi interaktivni filmovi mogu da se nazovu avanturama, ovo zaslužuje isti tretman...

This is the Police je spora igra koja se lagano zagreva i natenane unosi jedan po jedan atribut u svakodnevno natezanje s gradskom upravom, policajcima, detektivima, mafijom, lokalnim industrijalcima, novinarima, crkvenim klerom, crnačkim i LGBT demonstracijama, sitnim i krupnim krađama, serijskim ubicama, drogom i terorizmom. Osnovica aktivnosti u igri je manipulacija ljudstvom koje vam stoji na raspolaganju: na maketi grada svako malo će „zasijati” prijava o krivičnom delu ili nekoj drugoj situaciji koja zahteva slanje patrole, a nju ćete formirati u skladu sa ozbiljnošću situacije. „Public indecency”, to jest ludak koji se skinuo go i sablažnjava ljude u centru grada, ne zahteva isti odgovor kao oružana pljačka ili obračun bandi na periferiji. Vaše ljudstvo je klasirano po stepenu profesionalnosti koji raste s uspešnim misijama i opada u slučaju neuspeha (kriminalac pobegao, civil poginuo i slično). Najbolje ljude ćete, logično, slati u najzaguljenije situacije, uparujući ih s rukijima ne bi li se malo veštine prelilo i na njih. Dan za danom, rešavaćete jednu situaciju za drugom, trudeći se da prevaziđete progresivno sve veći jaz između raspoloživih resursa i stvari koje se od vas zahtevaju. Moraćete da radite i za mafiju, pa i da izaberete stranu u ratu između rivalskih gangova, da ispunjavate želje Kurtama i Murtama iz administracije i da pride rešavate ozbiljna krivična dela koristeći sopstvene detektivske instinkte. Ovaj poslednji gejmplej element je najbolja stvar u igri: u zavisnosti od sposobnosti detektiva koje ste angažovali da rešavaju neki slučaj, dobićete manji ili veći broj „slajdova” uz pomoć kojih ćete morati da rekonstruišete tok krivičnog dela koristeći izjave svedoka i druge dokaze koje ste pribavili. Odlično su urađena i isleđivanja krimosa i nadmudrivanje s njima uz konsultaciju biografije i potragu za slabim tačkama koje ćete nagaziti kako biste im iznudili priznanje.

This is the Police zahteva dobrih dvadesetak sati da biste pregurali šest meseci do penzije. Tokom igre možete i da poginete (recimo, ubije vas mafija ako niste bili dovoljno kooperativni), ali vas ništa neće sprečiti da učitate poziciju staru nekoliko dana i izbegnete kletu sudbinu. Međutim, dugoročne posledice lošeg planiranja ne možete lako sanirati: ako vam zbog serije neuspeha, glupih odluka i kresanja budžeta (razgnevili ste gradonačelnika) progresivno opada kvalitet ljudi koje imate na raspolaganju, možete da dođete u situaciju da sve oko vas počne da se raspada, da vam policajci ginu u patrolama, da nisu u stanju da reše ni najmanji problem, da detektivi bauljaju u mraku, a slučajevi ostaju nerešeni... Serija katastrofalnih neuspeha dovešće do prevremenog slanja u prevremenu penziju, a onda ćete morati da počnete od početka, za šta posle desetak sati igre nije lako naći motivaciju.

Džeku Bojdu glas pozajmljuje slavni Džon Sent Džon, glumac koji se u poslednjih dvadeset godina specijalizovao za igračke uloge, među kojima je i rola Dukea Nukema. Ostatak glumačke ekipe je relativno anoniman, ali je generalno uradio dobar posao u oživotvorenju kompleksnih likova s kojima ćete se družiti do kraja igre. Iako je kvalitet narativa relativno konzistentan, neke od krupnih odluka su bespredmetne i služe samo da daju privid nelinearnosti. Recimo, ako u sceni u kojoj vas bivši zamenik, koji se sprema da nestane s porodicom, preklinje da preuzmete njegov dil s mafijom izaberete da ostanete čisti (pa mu mafija ubije porodicu), u kasnijem toku igre ćete, bez obzira na to, biti prisiljeni da sarađujete s njima. Korupcija je neizbežna, jasno i glasno vam kaže igra, oduzimajući vam mogućnost da sami odlučite o sopstvenom moralnom predznaku u igri.

Miodrag KUZMANOVIĆ