Brljajući po statusima svojih haotično prikupljenih prijatelja na Fejsbuku, postajem deda u realnom vremenu jer bih 93% ljudi oterao dvocevkom sa svog travnjaka, a pogotovo one koji dele i ozbiljno shvataju motivacione poruke s kombinacijom osećanja, filosofije, otvorenog dlana ili golog stopala. „Wherever you go, there you are!” Gubi se! Da, ti!

Društvene mreže mi daju ono što nikada nisam imao: priliku za introspekciju sopstvenog karaktera. Čitavog života sam bio pripadnik izuzetno specifičnih mikro društava, u kojima se podrazumevao izvesni stepen oholog imperijalizma u svim sferama. Na sličan način smo diskutovali o igrama, međuljudskim odnosima i ratu u SFRJ, verujući da je sve osim onog što se nama sviđa potrošna roba i gorivo za lomaču. Niko od nas nikada nije bio u Tuzli ili Kaknju, ali smo imali vrlo definisano i definitivno mišljenje o ljudima koji tamo žive... Nemojte pogrešno da me shvatite: s protokom godina nisam ublažio stavove. Naprotiv – sneering imperijalista je jači nego ikada, samo je sada dobio priliku da se ogleda u drugim ljudima, koje zbog posla i civilizacije koja nas još uvek okružuje mora da toleriše, iako bi neke od njih rado pojeo uz flašu finog kabernea iz vinarije Radovanović. Pre Facebooka mogao sam da osetim drugu stranu medalje jedino u vojsci ili na moru. Realno, nikad mi se nije dopadala.

Poenta ovog uvoda koji vas je sigurno zabrinuo jesu trpljenje i tolerancija u kontekstu mešanja i upoznavanja ljudi koje je donela proliferacija društvenih mreža. Da li je moguće biti kontinualno prijazan s ljudima koji vas fizički iritiraju s distance od nekoliko (stotina) kilometara? Da li treba biti iskren i pustiti ih da otplove ili se truditi da shvatite njihov pogled na svet, dozvoljavajući različitostima da vas obogate? (ovo nisam mogao da napišem uz straight face, lol). Pre nekog vremena, pisao sam o potrebi snažne mimikrije u online socijalnim interakcijama, u kojima vas ispadi mogu koštati „reputacije” ili posla, ali na duže staze, taj rizik je neminovan jer je alternativa problematičnija. Izolovanje s Facebooka vas neumitno čini socijalnim parijom jer nedostatak tog prisustva predstavlja vrlo snažan stav, nekompatibilan s poslom koji uključuje ljude, razgovor, kontakte i razmenu mišljenja – recimo, novinarskim. Moja žena ima prijateljicu koja se školovala za posao PR-a, istovremeno se gnušajući društvenih mreža. Otvorila je seriju naloga tek nakon incidenta pri intervjuu za posao, kad je gazda agencije prasnuo u nekontrolisani smeh na njenu tvrdnju da joj Facebook ne treba u životu. Gospođica je napustila objekat, posramljena, ali rešena da zakorači u XXI vek.

Ljudi koji tvrdoglavo odbijaju da imaju išta s društvenim mrežama podsećaju na domaćine koji su kasnih šezdesetih godina prošlog veka kategorički odbijali da kupe televizor za porodicu. „To sokoćalo koje kvari decu nama ne treba, Dubravka.” „Ali, tata, ’Gradić Pejton’, Sedmorica mladih, sletanje na Mesec, TATA!” Čak se i falange modernih antiglobalističkih pesimista okupljaju isključivo na internetu. Grupe poput „Mi koji želimo od**bat’ sve i otić’ čuvat’ ovce na Velebitu” bile bi fusnota na oglasnoj tabli mesne zajednice da nema odurnog Facebooka. Niko od njih nikada nije otišao na Velebit. Čovek može da se batrga i uvija kao crv na udici, ali ako je odlučio da živi u civilizaciji struje, odeće, automobila, daljinskog grejanja, govornog jezika i socijalne interakcije, mora da pojede još jedno dodatno govance i prigrli elektronsko druženje u minimalno potrebnoj meri da bi ostao u korak s planetom. Alternativa planeti je planina, gde je hladno i gde vas mogu pojesti vuci.

Svako nosi svoj krst na grbači. Moj krst su drugi ljudi. Boreći se protiv izrazitog mizantropa koji mi čuči u grudima, naučio sam da krotko trpim skoro svakoga, osim likova koji prekorače moje fantomske crvene linije. Svako ko je između Anđeline Džoli i Monike Beluči izabrao ovu prvu, svako ko je rekao lepu reč o Hilari Klinton, svako ko insistira na tome da Srbija treba da primi izbeglice iz Sirije i Iraka, svako ko odbija da vakciniše sopstvenu decu i time se hvali, svako ko linkuje pesme Bijelog dugmeta, Plavog orkestra ili Crvene jabuke i svako ko veliča partizane, NOB i komunističku vlast ne zaslužuje društvenu milost već glogov kolac u vampirsko srce. Po mom mišljenju. Ali, zar bilo ko od nas ceni mišljenje koje nije njegovo?

U sledećem broju čitajte kako su protekle pripreme za snimanje prve epizode emisije „Rijaliti SK”, šoua bez seksa u štali, ali sa mnogo više grafičkih kartica, lemilica i psovanja u odnosu na konkurenciju.

Miodrag KUZMANOVIĆ