Napretkom 3D tehnologije mnogi tradicionalno dvodimenzionalni žanrovi pali su u zapećak. Izuzevši vremešni Fighting Force i God Hand kao retke slučajeve, tehnološki napredak nekako je zaobišao beat ’em up, odnosno brawler tip igara, čiji su najistaknutiji primeri Technosovi Renegade i Double Dragon, zatim Capcomovi Final Fight, Punisher i Cadillacs & Dinosaurs (kod nas svojevremeno poznat kao „Mustafa”, po liku koga su svi birali), Segin Streets of Rage serijal, pa donekle i Golden Axe. Na opštu žalost svih nas koji smo dobar deo detinjstva proveli u zadimljenim „salonima zabave”, nešto pre dolaska poligonalnih aždaja smrt omiljenog nam žanra je nagovestio još izlazak Street Fightera II praćen bujicom VS igara, pa prostom računicom dolazimo do rezultata da smo proteklih dvadesetak godina proveli u iščekivanju i skupljanju mrvica koje nam se udele (uključujući blago razočaravajući Double Dragon Neon). Stoga ne treba biti previše kritičan prema novoj igri francuskog studija Le Cartel, uprkos tome što neke stvari pokušava da uradi na malo drugačiji način i samo delimično uspeva u toj nameri.

Radnja je smeštena u fiktivni Sovjetski Savez osamdesetih godina prošlog veka i prati grupu Roma koji za život zarađuju uličnim borbama, sve dok se jednog dana u njihovom kampu ne pojave specijalci i odvedu ih u laboratoriju na nepoznatoj lokaciji gde bivaju izloženi eksperimentima sa drogom po imenu Nekro. Iznervirani takvim sledom događaja, ubrzo beže iz ćelije, sa namerom da pronađu odgovorne i demonstriraju im moderna dostignuća na polju oralne hirurgije. Na raspolaganju vam je četvoro boraca različitih karakteristika, a za početak predlažemo da preskočite prgavu Natašu jer zbog slabe jačine udarca imate utisak kao da vam je potrebno pola životnog veka ne biste li prebili protivnika. Zaobiđite i korpulentnog Ivana pošto, shodno gabaritima, mili po ekranu, te se odmah opredelite za nadmenog Sergeja ili poremećenog Borisa (zamislite Blanku bez kose, zelenila i elektriciteta i dobićete potonjeg) pošto su njih dvojica solidno izbalansirani i započnite akciju putem story, odnosno arena moda koji se sastoji od niza wave bitaka.

Ni u jednom trenutku vam neće biti dosadno jer su se skoro svi pokreti poznati iz srodnih igara našli na jednom mestu – zatrčavanje, kratki dash, čišćenje, šamaranje oborenog protivnika, razna hvatanja i bacanja kamena s ramena, fatality potezi, a Sergej čak može i da pljune protivniku u lice; nedostaje jedino udarac laktom u bubrege, patentiran u Double Dragonu. Da se ne biste isključivo goloruki objašnjavali sa neistomišljenicima, u igru je uvrštena i raznolika aparatura za masažu u vidu više vrsta palica, a tu su i razni bodeži, različiti modeli motki u svim dezenima, maljevi za otkoštavanje, delovi nameštaja, pištolji i kalaši, pa čak i WC šolje, harmonike i bandere. Mada nisu toliko reprezentativni i upečatljivi kao Abobo i Poison, Mother Russia i te kako obiluje specifičnim profilima protivnika, pa će na vaš lični integritet i dostojanstvo nasrtati laboranti sa epruvetama, nadrogirane krvožedne svinje, horde pacova, pomahnitali penzioneri, kondukteri, specijalne jedinice narodne milicije, gologuzi robijaši (bez cenzure na genitalijama) i ostali uzorni građani. Posebno budite obazrivi sa protivnicima koji vam prilaze sa leđa, jer mogu ekspresno da vas uhvate i drže dok vas njihov kolega obrađuje. Ako ste dovoljni brzi, možete da uhvatite bačeni predmet i vratite ga protivniku (po mogućstvu direktno u vilicu). Kuriozitet svojstven ovoj igri s kojim se prvi put srećemo ogleda se u narkomanskoj zavisnosti glavnih junaka jer ona ne predstavlja samo detalj pozadinske priče, već i ključan element igračke mehanike. Naime, u špricu koji uvek nosite sa sobom nalaze se tri doze koje, u zavisnosti od situacije, koristite za obnavljanje sopstvene energije ili aktiviranje berserk moda. Kada energetska skala dostigne nulu i završite na patosu, imate par sekundi da dozovete saigrača koji može (ili ne, ako je đubre) da vam udeli svoju dozu narkotika i vrati vas na noge. Ako ostanete suvoga šprica, on se dopunjava izvlačenjem droge iz premlaćenih protivnika.

Napretkom kroz igru, inicijalno oduševljenje postepeno opada usled tehničkih problema i loših dizajnerskih odluka. Iako sve vrvi od detalja i animacija je na veoma visokom nivou, zbog specifičnog grafičkog stila i sulude količine protivnika koji se u datom trenutku nalaze na ekranu, teško je razaznati šta je šta. Još uvek je nejasno zbog čega tvorci igara sa „retro” etiketom uporno misle da su stare igre izgledale ovako, kad nisu – samo letimičan pogled na bilo koji, recimo, Capcomov proizvod sa početka devedesetih godina dovoljan je da se zaključi kako su „preci”, sa grafikom veoma blizu stripu ili animiranom filmu, bili neuporedivo lepši od modernih primeraka sa ogromnim pikselima koji izbijaju oči. U naslovu prepunom krvi, razvrata, nasilja i dekadancije, čiji se nivoi sastoje od cigan-male, zatvora, kanalizacije, otpada i transvestitskog S&M kluba turobna i depresivna atmosfera se podrazumevaju, a pojedine scene stvarno izgledaju odvratno i kako igra odmiče čovek ne može da se otme utisku kako su proizvod nečijeg bolesnog uma. Igraj za život, Drogane...

Ukoliko nemate slab stomak i ipak rešite da se uz ovu igru zabavite sa drugarima, unapred napravite dovoljno mesta ispred monitora ili televizora jer online coop ne postoji, već isključivo lokalni režim za više igrača ili sa kompjuterski kontrolisanim botovima, što je takođe novitet za ovaj tip igara. Pošto se među igračkom publikom vodi intenzivna polemika o tome da li je ova igra anti-ruski nastrojena, ostavićemo vam da sami donesete sud, uz opasku da su svi likovi u igri očekivano Rusi i svi su, možda opet očekivano, negativci – narkomani, pijandure, siledžije i ubice.

Jan ČMELIK