Ne, Šampioni Anterije nisu prvaci u nošenju kratkog kaputa koji je sastavni deo narodne nošnje o kom najčešće slušamo u pesmama, strateški smešteno između jeleka i opanaka. Ne, ovo su šampioni fantazijskog sveta Anteria koja je nekoć bila deo Blue Byteovog serijala Settlers, ali je u međuvremenu postala samostalan „entitet”. Anteria je po mnogo čemu klasično okruženje za epsku fantastiku, bilo u formi knjiga, filmova ili igara. Odmotavanje priče dešava se retrospektivno. U zadimljenoj i alkoholnim isparenjima zasićenoj krčmi, veseli brka Brajan priča nam (i svakom ko želi da mu plati još jedno piće) o tome kako je sve počelo. Troje arhetipskih heroja, svaki poreklom iz drugog kutka sveta stižu u Anteriu nakon lutanja po celom kontinentu, a u potrazi za borbama i bogatstvima. Zatiču kraljevstvo u rasulu i bacaju se na posao premlaćivanja lokalnih bandita, ni ne sluteći da čačkaju mnogo opasniju mečku, tačnije mračnog maga koji ima sopstvene planove za dominaciju Anteriom. Ipak, bez obzira na to koliko je protivnik opasan, naši junaci ne spadaju u one što propuštaju borbe.

Champions of Anteria je čudna kombinacija RPG-a, potezne i real time strategije i upravljačke simulacije. Zapravo, čak i da ne znate da je igru pravio Blue Byte i da je nekada bila zamišljena kao deo franšize Settlers to bi vam postalo jasno trenutno nakon što vidite upravljački deo svojim selom odnosno kraljevstvom. Igra pred vas stavlja mapu cele Anterie na čijem dnu je vaše razrušeno seoce. Na vama je da uspostavite proizvodnju neophodnih resursa, izgradite potrebnu infrastrukturu i vratite kraljevstvu njegov stari sjaj. To se dešava na osetno jednostavniji način od onog što je bio slučaj u bilo kojoj od ranijih iteracija Settlersa. Nema upravljanja radnicima i uspostavljanja lanaca proizvodnje. Jednostavno, ako zgrada postoji, tu je i njen žitelj sa odgovarajućim zanatom koji je u stanju da proizvodi željene resurse automatski ili predmete kada mu (ili njoj) izdate komandu. Sve ovo funkcioniše prilično glatko i definitivno je najrobusniji deo ove igre.

Istovremeno sa upravljačkim delom koji ima apsolutno potezni karakter (potezi funkcionišu kao dani u nedelji) odvija se i onaj dinamičniji, borbeni, koji je zamišljen kao srž ove igre i ono gde ćete provesti najveći deo svog vremena. Kada želite da sa mape Anterie napadnete (pardon, „oslobodite”) neku novu teritoriju ili, pak, da odbranite onu kojom već vladate od spoljnog napada selite se na nešto što podseća na detaljnu izometrijsku mapu u stilu strategija u realnom vremenu. Ovde imate kontrolu nad družinom od troje junaka. Svaki od njih ima auto-napad i specifičan skup veština koje može da koristi tokom borbe. Tu je i specifična oprema kao što su, na primer, borbene mašine ili napici koji tokom borbe mogu da znače razliku između pobede i poraza. Štaviše, napici za lečenje predstavljaju jednu od najbitnijih stavki u igri i između dve borbe obavezno je potrebno da kod apotekarice naštancujete maksimalnu količinu. Razlog za ovo je što se zdravlje u toku misija ne regeneriše pa napici efektivno određuju koliko dugo možete da se borite.

Da igrače ne bi pregazili protivnici dok oni pokušavaju da željenim herojem aktiviraju željenu veštinu ili ih pomere na specifično mesto, tu je opcija pauziranja borbe tokom koje možete da nastavite da izdajete naredbe. Mogućnost pauziranja je na nižim stepenima težine zgodan dodatak dok na većim predstavlja apsolutno neophodnu stavku jer su protivnici osetno moćniji. Zgodna je i mogućnost dodavanja naredbi u listu za izvršavanje tako da ipak ne morate da pauzirate igru nakon svake veštine ili napada nego možete da dodate nekoliko akcija u seriju koja će se izvršiti kada aktivirate protok vremena. Borbe jesu najzanimljiviji deo ove igre, ali tokom njih počinjete da uviđate da nešto nije u redu. Naime, što više vremena provodite u bitkama to je teže da se otmete utisku da dizajneri nisu imali definitivnu ideju da li žele da Anteria da bude potezna ili real time igra. Tempo je jednostavno pogrešan. Za one željne akcije, prosto nema adrenalinske brzine RTS-a koja bi sasvim lepo mogla da postoji u okviru parametara borbe sa odredima sa tri heroja (kao što nam dokazuje beta multiplayer RTS-a Dropzone). Nasuprot tome, igrači koji vole promišljenu poteznu borbu neće videti u Anteriji kompleksnost i izazovnost koju žele u svojim igrama. Istina, borba nije puko čekanje na kuldaune i gledanje u health barove svog i protivničkog tima. Anteria koristi sistem pet elemenata (voda, vatra, metal, priroda i munja) i svaki ima bonus kada napada jedan od njih, odnosno penal kada njega napada drugi. Kada se ispod mehanike ove igre podvuče crta, nakon nekoliko sati uz nju počinjete da stičete osećaj za ono što su dizajneri želeli da izvedu, ali tada je već najčešće prekasno da vas igra „kupi” za igranje na duge staze. Uostalom, kada vam neko u 2016. godini predoči „inovativan” sistem borbe koji ne podržava multiplayer, onda znate da je cela stvar daleko od ispolirane.

Igru dodatno opterećuju tehnički problemi. Tako, na primer, audio zapis povremeno secka i kvari krhku atmosferu koja se zaista trudi da vas ponese. Iako nas decenijama svi uče da Nemci nemaju smisao za humor, ova igra zaista uspešno kombinuje ismevanje herojskih i fantasy klišea sa ekstremno dopadljivim dizajnom. I onda, taman kada pomislite da se stvari popravljaju, desi se bagovanje sistema za pathfinding pa se vaši junaci zaglavljuju ili razdvajaju bez očiglednog razloga.

Champions of Anteria ima svetlih momenata i solidan potencijal, ali problemi sa tempom tokom borbi odvraćaju od igre mnogo više od nekolicine tehničkih gličeva. Srećom, ni prva ni druga grupa problema nisu nepremostivi. Još peč-dva (i možda neki popust pride jer igra trenutno košta trideset evra) i ovo bi mogla da postane sasvim solidna zanimacija na kojoj bi Blue Byte mogao da izgradi veoma dobar, samostalan novi serijal.

Dragan KOSOVAC