Opet se susrećemo sa igrom koju je napravilo troje ljudi, „a trojke su Đuro, šta?”, rekao bi Ilija Čvorović. Izgleda da se nezavisni developeri ugledaju na diverzantske jedinice. Autori nam pominju da su inspiraciju za audio-vizuelni identitet i teme kojima se igra bavi crpeli iz svojih putovanja po Bliskom Istoku, Indiji i Nepalu, što je pretenciozno koliko i zvuči, pa ne čudi što kroz igru provejava nju ejdžizam, potenciranje otvorenog uma i osuda nametanja mišljenja, što se pre očekuje od filma sa Džulijom Roberts.

Naša priča počinje tako što planinsku naciju Avestan napadne tehnološki superiorna imperija koja planira da im donese civilizaciju, prosperitet (i demokratiju), što je premisa koja zvuči poznato. Tehnički, priča počinje tako što naslovna junakinja, princeza Tahira, vodi prolongiran razgovor sa konjem (životinjskog varijeteta) i onda joj se ukaže otac koji je moli da se vrati kući zbog pomenute invazije. Princeza je, jelte, nezadovoljna stanjem u zemlji i neaktivnošću svog oca, kralja, otišla sa dvora da bi pomagala siromašnima. Pripadnici Avestanskog kraljevstva su, pored izrazito centralnoazijskog miljea, crnci, dok svako ko je gledao opus Adama Kertisa zna da Afganistanci definitivno nisu. Generalno, u igri niko nije beo, ali su vojnici imperije znatno svetliji od Avestanaca. Ako do sad niste shvatili progresivizam izbija iz svake pore igre, što se često pominje na Steam forumu u negativnom ili šaljivom kontekstu, te je tako jedan recenzent sa otkucanih frtalj sata u igri svoje utiske sažeo u kratkom opisu koji glasi „Social Justice Warrior Game”.

Naravno žena ratnica ima na pretek i rodna ravnopravnost se stalno naglašava, posebno u slučaju avestanskih saveznika progresivističke utopije Republike Oran, gde ravnopravnost prkosi čak i zdravom razumu, pa tako tešku pešadiju čine isključivo žene, a laku muškarci. Tu divnu državu su razorili tribalni religiozni fanatici koji zavode demokratske Oranjane na njihovu stranu i vrše genocid jer vole. Kad smo već kod genocida, ni Astralna Imperija nije gadljiva na ubijanje nedužnih civila, pa upravo se time, sa izrazitim guštom, bave pripadnici njenih oružanih snaga u prva dva susreta sa njima. U skladu sa gore navedenim ne čudi što se igra maša izbegličke krize i gro radnje se tiče pokrivanja izbeglica dok beže pred legionarima. Od narativa je tu i nekakav backstory o intergalaktičkoj imperiji čiji nas je slom zapravo i doveo do fentezi rata u Afganistanu, te istorija regiona u kojoj su brojne međusobne izdaje naroda i država lajtmotiv. Sve u svemu, iako je pristup pisanju i teme koje se obrađuju za prozivanje dušu dalo, pisanje ni u jednom trenutku nije katastrofalno ili deal breaker, kompanjoni su lepo izgrađeni, dijalozi možda ponekad naginju na stranu patetike, ali su kompetentno napisani. Sve u svemu, pisanje je osrednje i nikako nije razlog za otpisivanje igre.

Ostavimo po strani liberalna naklapanja autora i posvetimo pažnju mesu igre, gejmpleju. Mogla se naći informacija da je igra RPG, što apsolutno nije tačno, Tahira je TBT (turn-based tactics) igra sa linearnom pričom koja se odmotava između borbi. Dijaloški izbori postoje, ali se ama baš nikako ne utiču na dalji tok igre.

Mape su kompleksne i velike, neprijatelja je mnogo, pa se na prvi pogled čini da je pobeda nemoguća, ali ako se izvrši dobar razmeštaj jedinica i ako se specijalke koriste kako treba, moguće je izbrisati sve protivničke jedinice u krugu, što izaziva poprilično zadovoljstvo. Iritira činjenica da se talasi neprijatelja uključuju u borbu, što onemogućava planiranje čitavog toka bitke, pošto igrač ne zna koliko će talas biti, pa se nameće defanzivan pristup. Postoje svega tri vrste vaših vojnika (oranski rodno determinisani laki i teški plaćenici i avestanski vitezovi u plavim mundirima!?) i tri vrste protivnika (strelci, legionari i varvari), svi imaju jednu ili dve specijalne sposobnosti, koje su u slučaju igračevih pratilaca nerealno moćne ako se efikasno koriste. Borba odlično funkcioniše, ali ubrzo dosadi, jer je poprilično jednolična i pored truda autora da unesu raznovrsnost u odvijanje bitaka.

Grafika je funkcionalna, centralnoazijski setting je lepo prenet, ali jednostavno nema priliku da zasija u ovako siromašnom pristupu. Crtane facijalne animacije koje prate svaki dijalog su urnebesne, sa veoma ograničenim fondom prenaglašenih grimasa. Glasovne glume nema, muzika je lagana i blago orijentalna, efekti nisu nešto, što ukomponovano sa monotonošću borbe nameće zaključak da je najbolje staviti zvuk na mute i pustiti u pozadini probrane numere Kultur Shocka da bi se upotpunio bliskoistočni šmek.

Save sistem veoma kvari utisak, jer postoji samo jedan slot koji isključivo automatski snima progres, pa taktička greška u igri (svaka bitka ima nekoliko uslova koji znače automatski poraz) može značiti gubitak od preko pola sata igračevog života. Uz to mnogi korisnici su se žalili da se save često kvari što rezultira imperativom ponovnog kliktanja na New game, za šta će malo ko imati volje.

U boljim vremena ova igra bi imala još jedan podnaslov, recimo Episode One. Zatrpali su nas sa hrpama lorea i nitima priče koje u igri ne dobijaju odgovarajući epilog. Igra se završava klifhengerom i zapravo izgleda kao prvi čin neke veće celine. Autori sad pominju neke nastavke, ako se bogovi Kickstartera smiluju, ali to je veoma neodgovoran pristup.

Treba istaći da pored svega navedenog, potpisniku ovih redova nije teško palo da odigra petnaest sati igre, tako da igru možda ne treba odmah odbaciti. Zbog činjenica da je razvojnom timu ovo prva igra i da su bili pod utiskom doživljaja iz Uzbekistana dok su je pisali, možda bi im se moglo i oprostiti, ali to zavisi pre svega od toga da li će i kada izdati sledeći deo i da li će pokazati da su u međuvremenu nešto naučili.

Srđan BRDAR