Ljubitelji PES-a nadaleko su poznati po svom mazohizmu. Šta god da im Konami servira, oni ćute, trpe i nastavljaju da „navijaju” za svoj klub. Sem sporadičnih ispada, poslednja dva olimpijska ciklusa EA Sports ih je gazio kako i gde god je stigao. PES-u je „otet” gameplay, licencama su obogaljeni, inovacijama dotučeni, a ne treba posebno pominjati da je FIFA uvek bila grafički privlačnija i daleko upečatljivija „u pokretu”. Ipak, izdanje za sezonu 2015/2016 udahnulo je tračak nade, ukazalo je na svetlo na kraju tunela kojim poklonici Konamijevog fudbala godinama lutaju. Godinu dana kasnije iz tunela se izašlo i pred nama je „pukla” fudbalska simulacija koju tako lako možemo proglasiti najboljom svih vremena...

Zapravo, to da li je u pitanju „fudbalska simulacija” ili nešto sasvim drugo, uopšte nije ni važno. Nije važno ni što se Konamijevci hvale realističnim kontrolama uz čiju pomoć imate priliku da „oblikujete stvarnost”, što se protivnički AI prilagođava uslovima na terenu, što su animacije igrača nikad bolje, a golmani nikad teži za savladavanje. Sve to zaboravljate onog momenta kada sa saigračima istrčite na virtuelni teren i počnete da pletete mrežu oko protivničkog gola. Jednostavno, PES 2017 je toliko zarazan, toliko zabavan, toliko ispunjen sadržajem da se sve drugo zaboravlja. U igri ne možete da ne uživate jer nudi slobodu, maštu i toliko mogućnosti da ideje prenesete na ekran i onda uživate u njihovoj realizaciji. Koliko je novi PES dobar ponovo smo shvatili kada smo odložili upravljač i nemo buljili u najbolje momente tek završenog meča. Akcije kao da dolaze iz fudbalskih udžbenika, a njihovi učesnici su demonstratori svega onog što fudbal čini najpopularnijim sportom na svetu. Da li je moguće da smo bili u stanju da „odigramo” takvu utakmicu, da smo saigrače pronalazili hirurški preciznim pasovima i da su se šanse nizale kao na traci?

PES 2017 predstavlja pobedu lucidnosti nad sirovom snagom, ideje nad disciplinom, mašte nad formacijom, Brazila nad Nemačkom. U igri je svaki novi dan karneval, svaki meč je samba, a svaka akcija plod umešnosti igrača koji su došli u kontakt sa loptom. Zbog podatka da je nešto sporiji u odnosu na prošlogodišnje izdanje, ali i zbog daleko pametnijih i spretnijih golmana, može da vam se učini da je igra teška i da se do protivničke mreže dolazi isključivo posle slučajnih kikseva oponenata. Nije tako! Igra je laka i logična, samo se treba osloboditi okova koji su postavljeni prethodnim izdanjima. Kada budete uspeli da ih „otključate” osetićete slobodu kao nikad pre, a onda će doći i golovi. Inače, gradacija između težinskih nivoa je suptilna, mnogo bolje urađena nego što smo se nadali i to je još jedan veliki plus. Ono što će mnoge oduševiti je to što je naglasak na lepršavoj igri, pre nego na pojedinačnim duelima i guranju sa protivničkim igračima. Fudbaleri su okretni i hitro reaguju na izdate komande, jasno su fizički distancirani jedni od drugih i to igru čini još ubedljivijom. Grešaka u predaji lopte i dalje ima, ali su pasovi upotrebljiviji nego ikad, pogotovo „guranje” lopte u prazan prostor. Kombinovanje saigrača i „otvaranje” prostora dubokim pasovima poslastica je ovosezonskog PES-a koju ćete i te kako umeti da cenite. Promene se vide i kod duel igre gde daleko manje dolazi do karambola i odbijanja igrača, ali neželjeni efekat i dalje postoji. Sve to dovodi do toga da, iako je izvođenje, rekosmo, donekle usporeno, akcija teče kao u nekom filmu „B” produkcije. Šake nakon završenog meča bride, prsti peku, a znoj sa čela curi od intenziteta akcije i u odbrani i u napadu. Balans je savršen i retke su stvari koje se autorima na ovom polju mogu zameriti.

Godinama unazad, Konami je trpeo kritike zbog passe grafičkih rešenja i robotizovanih pokreta igrača. Fox engine briljira i, iako nije konzistentan, prikazuje sve svoje dobre osobine. PES 2017 je s grafičke strane kao milenijumski vatromet, prepun odličnih modela igrača, detaljno renderovane publike i objekata pored terena. U celoj priči najbolje je prošao fudbalski klub „Barselona” koji je i svojevrsni zaštitni znak igre. Njeni igrači i njen teren (Kamp Nou) najvernije su preneseni iz stvarnosti na ekran. Još kad se iz zvučnika začuje himna u izvođenju 99.000 navijača, bili navijač Katalonaca ili ne, koža ne može da vam se ne naježi. Uzdasi sa tribina nakon propuštenih prilika i radovanje simpatizera kluba nakon postignutih golova podižu atmosferu do usijanja i PES 2017 penju na sam vrh i po ovom parametru.

Devedeset gradi je sve što ova izuzetna fudbalska simulacija zavređuje u ovom momentu. Loptu treba spustiti na zemlju i odupreti se hypeu koji je podgrejaniji nego ikada. Pored gameplaya, autorima je na vrhu liste prioriteta bio i vizuelni aspekt igre i tu im skidamo kapu. Nažalost, neke stare boljke udaljuju PES 2017 od antologijskog uspeha. Licence su, iako je potpisan još po koji novi ugovor, sramotno mršave – kako za same timove i fudbalere, tako i za stadione. Najviše od svega nervira što su rosteri timova ostali zaglavljeni u maju mesecu (na primer, Ibrakadabra je po Konamiju i dalje član „Svetaca” iz Pariza), a na takav propust ne može da se zažmuri. Tereni se ne oštećuju, igranje po promenljivim vremenskim uslovima ne donosi željene razlike, mreže su opet kao velike paučine, igranje rukom je sanak pusti... Što se tiče igračkih modova, manje-više smo ostali u prošloj godini, a isto može da se konstatuje i za organizaciju upravljačkih menija. Konačno, dvojac komentatora je za automatski Mute jer su toliko izveštačeni, dosadni, kasne sa komentarima i ponavljaju se da nam samo to pada na pamet. Imamo šta da kažemo i za PC verziju igre – Konami, zašto opet degradiranje ove igračke platforme, zašto opet last-gen engine? Zar ništa niste naučili?

Vladimir PISODOROV