Ono što je Konami uradio PC igračima prošle, a bogami i ove godine, drznuo se da proba i 2K Sports. Doduše, ne na toliko destruktivnom i gromovitom nivou, ali opet... Njihova najpoznatija sportska franšiza – NBA 2K, smandrljana je za PC u „smuti pa prospi” maniru. Mogli bismo da provedemo sate pišući o tome kako je ponovo reč o jednostavnom konzolnom portu gde se autorski tim nije čak ni potrudio da ukloni slike Xbox One kontrolera sa ekrana, očigledno favorizujući Microsoftovu igračku konzolu. Dalje, igrom defiluje grafički sadržaj koji kao da nije dovršen, a tu su i dobro poznati problemi sa online mečevima. Sva je sreća što je sam engine najmoderniji i da se na tom polju 2K Sports nije grubo poigrao sa kupcima kao Konami...

Obratite pažnju na još jednu veoma važnu stvar – hardversku zahtevnost. Igra nije najsrećnije optimizovana, a to ćete osetiti na svojoj koži ukoliko zaželite da je pokrenete na maksimalnom nivou detalja. Iako u specifikacijama lepo piše da je za tako nešto dovoljno dva gigabajta memorije na grafičkoj kartici, ljubazno ćete biti upozoreni da bez tri gigabajta ne pokušavate ovaj eksperiment. Sve bi to još i prošlo nekako da NBA 2K17, sem nekih teško uočljivih detalja, ne izgleda veoma slično prošlogodišnjoj verziji. Da stvar bude još gora, tu je i redovno oscilovanje frameratea, pa čak i ničim izazvani „izleti” igre na desktop. Ono što je nas ubilo u pojam je podatak da nam je NBA 2K17 iz nekog razloga kontroler prepoznavao dvostruko, pa smo gimnasticirali kroz opcije da ne bismo upravljali sa dva igrača istovremeno, preskakali po dve opcije u meniju odjednom i tome slično. Nažalost, ništa što se u podešavanjima nalazi nije nam pomoglo, pa smo u većini slučajeva bili osuđeni na korišćenje tastature. U najboljem slučaju, kontrolera i miša koji je kao nekakva gumica „brisao” napravljene brljotine.

Poznati holivudski režiser Spajk Li, mnogi će reći na sreću, nije više deo NBA 2K tima i to se vidi na svakom koraku. Nema više one uvodne drame, meniji su u potpunosti redizajnirani i gotovo da podsećaju na ovozemaljske igračke naslove, dok je uvod sada obična animirana scena koju na pola puta prekidate jer je smrtno dosadna. Krećući se kroz menije ne možete da se otmete utisku da je sve mnogo jednostavnije i preglednije, ali i da su MyGM i MyLeague modovi jedino novo/staro što je vredno pomena. Još jednom se nudi prilika da se okušate vodeći sve NBA timove, 45 legendarnih ekipa, ali i 21 tim iz Evrolige (tu je i naša Crvena zvezda). Mesta se našlo i za dve reprezentacije – potonji Dream Team (kupci takozvane Legendarne edicije igre dobijaju i Dream Team na čelu sa Majklom Džordanom), koji je učestvovao na Olimpijskim igrama u Riju i najbolja selekcija Australije. Nelogičnosti se nadovezuju pa tako evroligaški timovi i dalje mogu samo da igraju prijateljske utakmice i urađeni su sa daleko manje pažnje i detalja od ostatka virtuelne konkurencije. Zapravo, u ovom segmentu igre nema ničeg novog i sa razlogom se postavlja pitanje šta su to autori radili u prethodnih godinu dana? Većinu tweakova, a ima ih gomila, oko prosečnog igrača uopšte ne primećuje i potrebni su sati koncentrisanog piljenja u ekran i direktnog upoređivanja dve igre ne bi li se uočile razlike.

Jedan od razloga zašto je to tako, sigurno je i karijerni režim koji je izgleda u potpunosti preuzeo primat nad prioritetima autorskog tima. Čini se da su sve ostalo samo usputne stanice koje posećujete u pauzama između prelomnih tačaka u karijeri vođenog lika. On je življi nego ikad i na raspolaganju mu je sijaset stvari za uraditi, a pratite ga još od ranih dana na koledžu kada košarkaškoj javnosti biva predstavljen kao najbolji mladi igrač u zemlji. Karijerni mod je izuzetan, beskrajno zanimljiv i ispleten oko priče koja je tako nesvakidašnja i neuobičajena za sportska ostvarenja. Ovde ćete provoditi najviše vremena, dok ćete ostali sadržaj „pozivati” jedino u društvu prijatelja ili kada budete želeli da okušate sreću u online lutriji (čitaj: u online multiplayer okršajima).

Prethodnorečeno o grafičkim rešenjima ne treba shvatiti kao označavanje igre ružnom, naprotiv! NBA 2K17 sa podignutim detaljima izgleda odlično i to se ne odnosi samo na znojave grdosije na terenu i njihove ultra-realistično digitalizovane pokrete, već i na „objekte” oko parketa (publika je fenomenalna). Problem je što je isto tako bilo i u NBA 2K16, pa ljudi očekuju više. S pravom... Muzičku podlogu još jednom čini pedesetak mainstream soundtrackova, a frapirali smo se podatkom da kroz igru defiluje čak 11 različitih komentatora/prezentera. To su sati i sati digitalizovanog komentara i „živog” prenosa, koji je aktivan čak i na koledž utakmicama. Produkcija je, kao i uvek, na vrhunskom nivou.

Možda grešimo dušu, ali NBA 2K17 u PC izvedbi je svojevrsno razočarenje. Igra u osnovi uopšte nije toliko loša, ali ako već imate NBA 2K16, iz džepa ćete izvaditi 60 evra samo da biste uživali u karijernom režimu i videli kakvu su to novu priču autori igre smislili za ovu sezonu. Da, tu su i osveženi rosteri i blago izmenjen sistem upravljanja koji je igru učinio još dostupnijom casual igračima (lopta se lakše dodaje, jednostavnije se „puca” na koš, igrači su okretniji...). Sve ostalo je na nivou prošlogodišnjeg izdanja i to je downside na koji se pažnja mora skrenuti. Naravno da ne pomažu ni pomenuti problemi sa optimizacijom i hardverskom zahtevnošću, ali valjda će to biti rešeno „zakrpama” i servisnim paketima koji će evidentno uslediti. Da kojim slučajem NBA 2K16 ne postoji, izdanje za sezonu 2017 bi dobilo 90+ poena u igromeru, ovako – i 80 poena je premija!

Vladimir PISODOROV