Resident Evil 7: Biohazard

Ove godine serijal Resident Evil konačno je dostigao američko punoletstvo. Dvadeset pet igara u dvadeset jednoj godini profitabilne egzistencije nesumnjivo svedoči o popularnosti koja ne jenjava, već poput tihe vatrice stameno pucketa bez preteranih oscilacija. Resident Evil igre nikada nisu razvaljivale blagajne, ali nikada nisu ni padale ispod određenog nivoa u sferi prodaje i popularnosti.

Ovo punoletstvo proslavljeno je na najbolji mogući način, premijerom igre koja je za klasu ozbiljnija od svih prethodnih nastavaka. Nivo bizarnog pulp horora koji je u Rakungradu izazvala korporacija „Kišobran” mnogo godina bio je zaštitni znak Resident Evila i tek sada je sveden na razumnu meru, zapravo, gotovo u potpunosti rafinisan. Ovo, naravno, ne znači da legacy elementi nisu prisutni i da je igra full izgubila uvrnuti šmek koji ju je oduvek karakterisao, već samo da je taj šmek ostario u buretu poput dobrog vina. Resident Evil 7: Biohazard izgleda i funkcioniše kao Resident Evil za odrasle, što se nama odraslima veoma sviđa.

Osnovni element funkcionalne ozbiljnosti koja je došla s godinama jeste radikalno redizajniran način upravljanja junakom u igri. Resident Evil 7: Biohazard je premijerna Resident Evil igra u prvom licu, koncipirana oko klasične FPS kontrolne šeme umesto „horendoznih” tenk kontrola. Znate li šta su to „tenk” kontrole? Pomeranje junaka u igri na način na koji se manevriše tenkom, gde se svaka noga ponaša kao gusenica koja ga rotira oko vertikalne ose. Dakle, ako pritisnete A, umesto strejfa u levu stranu zarotiraćete se u mestu, kao teatralno spori terminator T-800 kome je sveža žrtva privukla pažnju bockanjem u slabine, dok će pritisak na W inicirati kretanje u pravoj liniji. Tenk kontrole su davno prevaziđen superretardirani relikt mračne prošlosti sa šesnaestobitnih konzola i apsolutno je bilo vreme da ih neko odloži u podrum, možda kao rekvizit za neku buduću horor igru sa njima u glavnoj ulozi. „Kopajući po truloj i vlažnoj ostavi te zlokobne udžerice, naleteo je na istinski fragment kondenzovane strave. Prašnjave tenk kontrole bezubo su se kezile s oglodane police, nemo preteći ruinom i gluvo obećavajući užas...”

Sledeći značajan momenat odrastanja franšize predstavlja spuštanje lopte u pogledu tematike i forme igre. Umesto gloubtroterskog špartanja po svetu, rvanja sa zlim korporacijama, hordama zombija i genijima zla, uz rešavanje pitanja većih od života, sedmica ima ličnu priču, zipovanu u usko definisanom rejonu porodične kuće (i okućnice) na američkom jugu. Smešten u okolinu fiktivnog grada Dulvija u Luizijani, početak Resident Evila 7 predstavlja suptilan naklon njegovom istorijskom rivalu, serijalu Silent Hill, preciznije, njegovom drugom i najboljem nastavku. Naime, Itan Vinters, glavni protagonista igre, dobija kratku i kriptičnu poruku od svoje supruge Mije, koja je nakon nestanka pre tri godine proglašena mrtvom. Dolaskom na lokaciju, zapušteno imanje usred klasične južnjačke močvare koja vonja na blato i incest, naš junak će veoma brzo shvatiti da je radoznalost, bez obzira na njene plemenite pobude, ubila mačku.

Okosnica čuda i užasa u prvom delu igre jeste porodica Bejker koja figuriše u svakom trejleru za igru koji se pojavio u poslednjih godinu dana. Otac, majka i zakrabuljeni sin, koji neodoljivo liči na nekakvu podivljalu varijantu Novaka Đokovića, kanibali su, psihopate i kultisti, a ujedno imaju čudnu sposobnost rapidne telesne regeneracije koja ih praktično čini besmrtnima. To će vam biti demonstrirano već u uvodnoj sceni, u kojoj će tajo sinu odseći ruku kao da se radi o vaspitnoj ćuški, a onda vezanog pokušati da vas nahrani ljudskim crevima iz činije na stolu. Da li sam već rekao da je ovo Resident Evil za odrasle? Količina jezivih scena po jedinici mere u igri je zapanjujuća, a solidna doza će vam biti nabijena u grlo tokom prvog sata igre, čisto da biste shvatili sa čime imate posla i da zezanja u ostatku igre neće biti.

Sa mehaničke strane, Resident Evil 7 je čisti survival horror, atmosferičan i sa fino balansiranom dozom zagonetki, borbe i istraživanja. Zbog svedenosti okruženja i relativno razumnog broja lokacija koje postoje u igri, njihovom dizajnu i detaljisanju poklonjena je natprosečna pažnja. Zaista nije preterano reći da nikada niste videli ovako lepo i realno zapuštenu kuću, sa polutrulim nameštajem, prljavštinom, vlagom, tapetama koje se odlepljuju, prljavim tanjirima, bubama i otpacima. Domaćinstvo Bejker u velikoj meri podseća na imanje iz poslednje epizode prve sezone serije „True Detective”, koja je evidentno poslužila kao inspiracija autorima igre, o čemu svedoči i uvodna filmska scena u kojoj se vozite auto-putem pored naoko beskonačne močvare dok vas kamera snima iz visoke perspektive. Solidnu količinu zabave u igri možete da dobijete potragom za ovakvim i sličnim kulturnim referencama.

No, ako se previše uživite u atmosferu, završićete iznabadani i (verovatno) pojedeni. Borba u igri u velikoj meri podseća na rane Resident Evil naslove u kojima je svaki metak bio vredniji od zlata. Članove porodice Bejker ne možete da ubijete van skriptovanih boss fajtova, odnosno tokom „normalnog” igranja i istraživanja kuće i okućnice, već od njih možete da bežite i da se krijete u maniru igara Amnesia i SOMA. Doduše, u nuždi, ako smatrate da imate dovoljno municije ili ste sigurni u veštinu blokiranja rukama i ubadanja nožem, možete da ih privremeno onesposobite, nestanete im iz vidokruga i zavarate trag, a isti efekat postižete i ako uđete u „sigurnu” sobu (ima ih dosta u igri) koju prepoznajete po kasetofonu za snimanje pozicije i sanduku za opremu koju ne nosite u inventaru.

Okršaje sa smislenim ishodom imaćete protiv crnih humanoidnih čudovišta koja podsećaju na blatnjave nekromorfe iz Dead Space igara, koje ćete morati da gađate u glavu ili da im mecima otkidate udove. Frekvencija borbe s tim monstrumima povećava se kako napredujete kroz igru, a u poslednjem segmentu vas čeka obilje municije i neprijatelja i krljanje koje nudi katarzični release koji vrlo prija nakon totalne štednje koju ste praktikovali do tada. Što se tiče oružja, osim noža, na raspolaganju imate pištolje, sačmaru, bacače plamena i granata, a blizu kraja doći ćete u posed automata.

Resident Evil ne bi bio Resident Evil kad istraživanje ne bi bilo prošarano povremenom bizarnom puzzlom i mehanizmom koji otvara prolaz za napredovanje. Nekada su to bili dijamanti koje smo ubacivali u ležišta na patosu, a sada su to metalne pseće glave koje popunjavaju mural na bravi ulaznih vrata kuće i druge gotičarske kontrapcije. Interesantna puzzla koja se više puta ponavlja tokom igre svodi se na manipulaciju predmetima ispred izvora svetla u cilju postizanja senke koja popunjava sliku na zidu i otvara prolaz. Zagonetke nisu preterano teške, pa čak ni one koje imaju opcioni karakter odvojen od glavnog toka priče. Najzaguljenija stvar u igri je zezanje sa inventarom koji nikada nije dovoljno veliki za sve biljke, oružje, municiju, ključeve i ine stvari koje nalazite uz put.

Jedan od najboljih elemenata igre i esencijalno sredstvo za popunjavanje rupa u storiji posredstvom flešbekova jesu sekvence sa VHS kasetama i video-rikorderom. Postoji nekoliko kaseta koje otvaraju interaktivne fragmente prošlosti koje morate da odigrate da biste mogli da nastavite putovanje kroz igru. Prvi se tiče užasa koji je zadesio ekipu TV serije o paranormalnim fenomenima koja je nabasala na kuću gde ti fenomeni stvarno postoje, drugi objašnjava šta se u zarobljeništvu desilo sa Mijom, treći... Za razliku od većine horor igara koje vas do kraja ostavljaju u nefer mraku i čiji autori misle da su zanimljivi ako potegnu cliffhanger, Resident Evil 7 je pošten i relativno jasan svakome ko igra s otvorenim očima i obraća pažnju na detalje.

Resident Evil 7: Biohazard košta 50 evra ako ga kupujete na PC-ju (60 u verzijama za PlayStation 4/Xbox One) i za te pare nudi deset do dvanaest sati odlične zabave za jednog igrača. Da li je to malo ili mnogo, procenite sami, imajući u vidu da igra ima (najmanje) dva kraja i relativno solidni replay value. Prvim kompletiranjem otključaćete ultimativni nivo težine, dobiti novo oružje i nekoliko svežih predmeta u gameworldu, a za proleće je najavljen i besplatni DLC sa dodatnim fragmentima priče. Za igru može da se kupi i sezonska propusnica sa nekoliko novih story dodataka koji će se pojaviti do kraja godine. Šta god da smislite, ponovo vredi naglasiti da sedmica ima fino zaokruženu priču bez cliffhangera i samo sa jednim nerešenim loose endom, tako da svako ko voli da pređene igre mentalno štiklira, zapakuje i odloži u umnu fioku to može da uradi bez žudnje za više sadržaja i dodatnim odgovorima.

Miodrag KUZMANOVIĆ