Iako mnogi nisu mislili da je to moguće, IO Interactive je uspeo da vrati slavu čuvenom Agentu 47. Assassina koji je zastranio, uspeli su da usmere na pravi put. Odvratili su ga od bestijalnog puškaranja u stilu Maksa Pejna i povratili mu prepoznatljivi karakter tihog ubice, ponovo ga učinivši najtraženijim virtuelnim karakterom. Dok smo čučali u nekom kontejneru, u suncem obasjanoj Sapienci, obučeni kao osoblje iz kuhinje, pred očima nam je proletela čitava prva sezona. Sve se poređalo, kao na nekoj robotizovanoj traci – epizode su izlazile na vreme i frekventno, dodato je mnoštvo sadržaja koji je igrače držao zaokupljenima za vreme trajanja vakuuma (između dva releasea), a gameplay je brutalno briljirao svakom sledećom lokacijom.

Prva sezona Hitmana sastoji se iz šest epizoda, a svaka od njih je praktično igra za sebe. Prostrane lokacije, na stotine NPC-ova i sijaset načina za dolaženje do cilja, jedine su stvari koje predstavljaju konstantu. Krenuli smo iz glamuroznog Pariza, posetili smo sunčanu Sapiencu, gurali se sa prolaznicima u egzotičnom Marakešu, glumili VIP gosta u luksuznom hotelu u Bangkoku, da bismo na kraju od života odvajali nesrećnike u Koloradu i muvali se u high-tech bolnici na Hokaidu. Lokacije su divne i dizajnerski dijametralno suprotne, te dozvoljavaju da oprobate taktike borbe u zatvorenom prostoru i na ulicama. Ne možete baš uzeti Šarca i „šarati” po neprijateljima, ali otvorenog konflikta ne treba da se bojite, iako vas igra „gura” da koristite (čak i najobičnije) gedžete i stealth taktiku. Esencija je pogođena kao strelom u centar i igra drži pažnju od prvog do poslednjeg trenutka.

Oduševio nas je sistem „prilika” na koje možete, ali i ne morate da naletite tokom pletenja mreže oko meta. Ne znate kada ćete naleteti na informaciju od značaja, ne znate gde bi trebalo da ih tražite i morate da budete prilično spretni, kako biste ih ispratili do kraja. Ponekad, „prilike” vas zaobilaznim putem vode do željenog cilja – eliminacije meta, ali ako odlučite da ih ignorišete, igra vas neće kazniti. Ipak, iako ćete igru veoma brzo dodati na spisak pređenih, propustićete genijalne mini-zaplete, pažljivo umešane u glavno jelo, koji kao nekakav skriveni začin igri daju prepoznatljiv ukus. Šta više, igranje Hitmana na klasičan način, uz praćenje samo glavne priče je dosadna rabota, koja veoma brzo može da vas odvrati od igre. Pomislićete da se radi o još jednom neuspešnom pokušaju rebootovanja franšize. „Prilike” su odličan izgovor da se igri iznova vraćate i pokušate da presudite metama na načine za koje niste ni bili svesni da su mogući. Pored klasičnog prerušavanja, dozvoljeno je da preuzimate uloge određenih NPC-ova i pratite deliće njihovih života, barem dok ne odlučite da je dosta i stvar ponovo uzmete u svoje ruke. Igra nudi i manipulisanje početnim uslovima, od lokacije sa koje se kreće na zadatak, stepena korišćene opreme, pa sve do načina na koji je dozvoljeno poslati mete na onaj svet. Mikro-svet nivoa je, dakle, isplaniran do najsitnijih detalja i morate da ga otkrijete, ukoliko igru želite da doživite na način na koji su to autori zamislili.

Iako smo, nakon misije u Parizu, imali utisak da Hitman grafički neće biti u stanju da se izbori sa modernim zahtevima, stvar se u kasnijim epizodama popravila. Čini nam se da je konzolna verzija igre nešto bolje optimizovana od one za PC, i sa te strane ne treba očekivati probleme, čak ni kada se ekran napuni gomilom NPC-ova, ili ga „osvetlite” grandioznom eksplozijom. Sve lokacije su opsesivno detaljno modelovane, i tako različite, da uživate u otkrivanju njihovih tajnih mesta i skrovišta, odakle ćete delovati. Ruku na srce, viđali smo detaljnije teksture i više detalja, pa i upečatljivije međuscene, ali u Hitmanu sve to pada u drugi plan i ne skreće pažnju sa onog bitnog – gameplaya.

Dva propusta zaslužni su što Hitman ipak neće završiti u 85+ kategoriji. Prvi je veoma čudan sistem reakcije „čuvara” na igračevo delovanje. On je nekonzistentan i ne znamo da li je takav osmišljen sa namerom, ili je jednostavno u pitanju ograničenje pokretačkog enginea. Naime, nikad nećete sa sigurnošću moći da tvrdite da akcija koju ste sproveli neće pobuditi interesovanje NPC-ova ili se čuti u delovima nivoa u kojima ne bi trebalo da se čuje. To dovodi do frustracije, jer plan koji ste pažljivo smišljali za tili čas može u potpunosti da padne u vodu, ili da se sruši kao kula od karata. Onesvešćivanje neprijatelja je sporo i privlači više pažnje nego što bi trebalo, neće vam biti dovoljna ni zamena kamuflaže. Ovo vas očekuje kroz celu igru, a ponekad ćete biti u prilici i da se borite sa nepovoljnim uglovima kamere, koji vam ograničavaju vidno polje baš u situacijama kada treba da povučete neki krucijalan potez. Druga „rupa” u igri je priča koja, iako ima nekakav veštački smisao i veliku zaveru u pozadini, nikako ne drži tempo sa akcijom na ekranu. Zaplet je izveštačen, providan, sažvakan i nepotreban. Da je barem sve ispričano ubedljivo i uvijeno u ukrasni papir, igra bi mogla da se proda, ovako... Zbog toga nivoe više posmatrate kao sandbox okruženje i u njih ulazite gotovo bez emocija, što je prava šteta, jer je krajnji efekat mogao da ima nesaglediv odjek.

Ako ste voleli izvorne avanture Agenta 47, Hitman: The Complete First Season je naslov koji morate da imate u kolekciji. Doneće vam sate i sate šunjanja, taktike i igranja sa neprijateljima. Nije savršen i povremeno frustrira zbog pomenutih nedostataka, a nije vičan ni kada je igranje na kartu emocija u pitanju. Sve to je na kraju nevažno, jer ćete igru sa zadovoljstvom „obrnuti” i na kraju vikati – još, još, još!

Vladimir PISODOROV