Pojavila se nova bolest koja preti da istrebi čovečanstvo, a samo je VI možete zaustaviti, kao predstavnik globalne lekarske organizacije. Šta kažete, nemamo nijednog kolegu na početku i svaki se unajmljuje za 30 hiljada dolara? A počinjemo sa koliko? Deset hiljada? Zar ne bi trebalo da zaustavljamo opasnu epidemiju ili tako nešto?

Ako potpuno blesavi (sumanuti, štaviše) zaplet ostavimo po strani, Quarantine je sasvim solidna singleplayer mozgalica koja će baš vas staviti na čelo komandira male, ali odabrane ekipe lekara, specijalista, istraživača i... političara (?), okupljenih da otkriju lek za bolest. To moraju da učine što pre, jer se bolest munjevito brzo širi. Jedini način da pobedite, dakle, je da analizirate virus i nađete vakcinu, a izgubili ste ako se zarazi kritičan procenat stanovništa. Ah da, širom sveta se istovremeno dešavaju i katastrofe, i populacija polako počinje da paniči.

Svaki od scenarija (trenutno ih je samo tri, ako ne računamo tutorijal) počinjete na jednoj od nekoliko ponuđenih lokacija i sa samo jednim operativcem. Tog operativca birate iz široke palete regrutovanih likova, u skladu sa njegovim (ili njenim) sposobnostima i sopstvenim stilom igre, a njihov broj raste kako igra odmiče. Početna lokacija samo označava odakle kreće pandemija. Svi likovi u vašem timu mogu da se teleportuju na bilo koje mesto na planeti, kada izvršavaju svoje dnevne zadatke. Quarantine je čista puzzle igra, iako više liči na stratešku simulaciju ili, po naški, tycoon. Igra je smeštena na realnu mapu Zemlje, ali su elementi mape prikazani apstraktno, pa tako svaki grad može da ima četiri nivoa zaraze, bez obzira na njegovu veličinu u stvarnom svetu.

Vaš potez se sastoji od izdavanja zadataka operativcima, eventualnog unajmljivanja novih, ako imate mesta, ili postavljanja tehnologije/leka na istraživanje. Svaka od četiri klase je bolja u nečemu, pa tako lekari u jednom potezu leče više nivoa infekcije sa jedne lokacije, specijalci su otporniji na povrede tokom misija, naučnici nalaze više uzoraka tokom istraživanja bolesti, dok diplomate jeftinije grade nove baze, koje u svakom potezu donose preko potrebne dolare. Pored toga, moguće je postavljati naslovne karantine na lokacije i tako zaustaviti dalje širenje bolesti, i to je manje-više to. Mehanički gledano, igra je već vrlo lepo utegnuta, balans regrutovanja i priliva resursa je na mestu, a sam gameplay većim delom podseća na društvenu igru Pandemic. Nažalost, za razliku od Pandemica, Quarantine nema nikakvu multiplayer opciju, koja bi mogla da doda veću dubinu i dodatno zakomplikuje slagalicu time što bi se ograničile akcije, u zavisnosti od toga šta koji igrač može da radi.

Nakon što završite svoj potez, to jest odigrate po jednu akciju sa svakim operativcem, red je da virus „igra” – nasumično će se birati gradovi koji su već kontaminirani i na svakom od njih će bolest postati jača za jedan podeok, ili će se proširiti na susedni grad, a možda čak i izbiti nova zaraza na drugom kraju sveta. U suštini, što više gradova bolest zahvati, to je veća šansa da se proširi. Nakon nekog vremena se razvija, pa dobija više akcija. Koliko tačno je bolest opasna – nemoguće je saznati. Igra ne daje nikakve indikatore onoga što vas očekuje na kraju poteza, iako (negde) postoje brojači koji rastu i utiču na dalji tok igre. Lako vam se može desiti da vas virus „rasturi” u jednom krugu i da RNG bogovi odluče da vam i najlakše event kartice upropaste planove, ili da imate nekoliko neverovatnih krugova. Za igru koja se toliko oslanja na koncept kontrolisanja situacije, ovo pravi veliki problem.

Međutim, i pored nekih nasumičnosti i manjka informacija, Quarantine nije ni komplikovana, a ni preteška igra. Sve akcije koje su vam na raspolaganju može svaki od likova da izvede (sa drugačijim uspehom, u zavisnosti od nivoa i klase) i to se ni u jednom trenutku ne komplikuje. Tehnologiju razvijate linearno, po četiri kratka stabla, i uvek će biti potrebno četiri poteza da se nešto istraži. Kada počnete da tražite lek za bolest, označićete jedan od njenih simptoma, koji može, i ne mora da ima dodatnu pogodnost na tok igre ako ga zaustavite. Čekate nekoliko dana i to ponavljate, sve dok ne pobedite. Opciono možete da dodajete radnike u laboratoriju, i tako ubrzavate istraživanje. U nedostatku potrebe za trošenjem novca, sem na karantin i novo osoblje, veoma brzo počinjete da koristite mogućnost transfera radnika i tada brže lečite bolest, nego kada biste, recimo, istraživali tehniku za usporavanje širenja zaraze. Easy mod je zato izuzetno lak i na tom nivou težine gotovo je nemoguće izgubiti partiju, dok je Normal sasvim razuman izazov. Na Steam forumima su neki igrači već našli taktike za igranje na najvećoj težini, tako da se očekuje dodatno rebalansiranje nekih stvari u igri. Takođe je upitna i uloga nekih klasa, pa tako diplomate možete zameniti drugim likovima, čim izgradite maksimalni broj baza, ili otpustite naučnike, čim skupite dovoljno uzoraka da nastavite istraživanje, jer momci (i devojke) vrlo lako ginu u svim ostalim misijama.

Za razliku od većine Early Access igara koje iskaču po Steamu, Quarantine je već sada solidan i funkcionalan proizvod. Ovu igru očekuje još rebalansiranja i rafinisanja mehanike. Nadamo se i povećanju njene dugotrajnosti, dodavanjem čitave kampanje, umesto nepovezanih scenarija. Ipak, srž zabavne igre već postoji i sasvim je solidna. Trenutno je malo teže opravdati nabavku igre, čak i po ceni od petnaest evra, zbog toga što nije u potpunosti ispeglana i nedostaje multiplayer. Preporučujemo da sačekate i pratite razvoj Quarantinea u studiju Sproing ili, ako ste nestrpljivi i želite da sa nekoliko prijatelja igrate bolju verziju ovog naslova – nabavite Pandemic.

Bojan JOVANOVIĆ