Američki agenti koji rovare u džunglama Bolivije, ali za promenu ne rade u korist korumpirane centralne vlasti (a protiv komunističkih gerilaca na čelu sa Čeom), već pokušavaju da unište najveći narko-kartel u Južnoj Americi. Da li je ova postavka dovoljno neutralna da bi igra uopšte mogla da se konzumira? Recimo da je tako. Uveren sam da je prag tolerancije na igre u kojima glavnu ulogu igraju moderni američki intervencionisti odavno premašen i da takvi naslovi mogu da izazovu samo sentiment poput „gonite se više u tri lepe, i vi i vaše CIA fanboy budalaštine” ukoliko autori u motiv protagonista upletu bilo kakvu ideologiju. Borba protiv narkosa ipak vibrira na granici između gunđajućeg prihvatanja i globalnog odbacivanja igre od strane najšire igračke zajednice, a Ubisoft ponovo tancuje na tankoj žici sopstvene ambicije zategnute iznad finansijske provalije.

Tom Clancy’s Ghost Recon Wildlands je raskošna i tehnički spektakularna igra koju prožimaju vidljivi uticaji igara Just Cause 3 i Far Cry 4. Ovaj pucački sandbox, doduše, razlikuje se u jednoj bitnoj stvari od raspojasanih šutersko-demolirajućih eskapada koje obeležavaju te dve igre: GRW je taktički shooter čiji je karakter kudikamo ozbiljniji. Naravno, ne u stilu ARMA III i drugih pešadijskih simulatora, već u skladu s ranijim igrama u franšizi Ghost Recon. To konkretno znači da je i gejmplej uravnotežen i balansira na ivici dve krajnosti, baš kao i zaplet.

Kao prvi Ghost Recon otvorenog tipa, Wildlands nam nudi potpunu slobodu akcije u ispunjavanju obaveznih i opcionih misija, kao i sporednih aktivnosti poput prikupljanja dokumenata i delova za oružje (Ubisoftove igre teško mogu da se zamisle bez skupljanja raznih trica). Mapa teritorije, na početku prazna, ubrzo postaje načičkana sa toliko detalja i „mamipara” da igraču stvara osećaj koji ima ciganče u luna-parku: „Ne znam šta ču pre, gazda bre, ringišpil il’ flipere!” Svaka aktivnost, svaka dobijena bitka i svaki ispunjeni cilj daju vam XP i resurse koji su vam potrebni za levelovanje. Sistem je sličan skupljanju kože dranjem jarčeva, medveda i druge faune u igrama Far Cry 3/4/Primal, s tim što ovde prikupljate benzin, hranu i obaveštajne podatke.

Vaš protivnik je narko-kartel „Santa Blanca”, koji je potpomognut bolivijskim specijalcima iz organizacije „UNIDAD” koji su na njegovom platnom spisku, što podrazumeva nekoliko varijacija ljudskih protivnika, od amaterskih dilera niskog nivoa, preko sikariosa i drugih poluprofesionalnih kartel-trupa, do specijalne policije s pancirima i oklopnim vozilima. Borba u igri svodi se na taktičko puškaranje u trećem licu, uz zauzimanje zaklona koje predstavlja neophodan taktički činilac. Izletanje pred nišan obično podrazumeva smrt za sekund izloženosti vatri, uz „džoker” u vidu oživljavanja od strane preživelih članova tima, što funkcioniše samo jednom u toku misije. Ni protivnici ni vaši saborci nisu nešto posebno pametni: za ove prve leka nema, a drugi problem možete da sanirate ako igrate u kooperativnom modu sa još troje igrača, što vam igra inače stalno sugeriše (vrlo dosadnim) promptovima.

Entuzijasti za oružje pozdraviće činjenicu da je sav borbeni hardver u igri licenciran, verodostojan i da je njegova ponuda više nego obilata. Svaku pucaljku koju ste otključali (kao u Far Cry) možete da modifikujete zamenom nišana, kundaka, rukohvata, cevi, mehanizma za okidanje i drugih elemenata koje je prethodno potrebno pronaći u vrlo prostranom gameworldu. Srećom, u igri postoji mehanika isleđivanja: ako se protivniku neopaženo prikradete, dobićete priliku da mu izmuzete informacije vezane za delove, dokumentaciju ili zalihe, koje se automatski ucrtavaju na mapu. Za igrače sa sindromom hrčka koji žele da skupljaju sve što se može skupiti ova igra će biti naprosto idealna, ali ukoliko budu imali hardver potreban za njeno pokretanje. Igra je prelepa, priroda ultra verodostojna, ali hardverska cena nipošto nije mala, pogotovo ako planirate igranje u rezolucijama većim od 1080p.

Zatvorena novinarska beta omogućila je igranje uvodnog poglavlja igre, od infiltracije Ghost komandosa u Boliviju i stupanja u kontakt sa anti-narkos gerilcima, preko ispunjavanja nekoliko misija za tu ekipicu do finala u kojem ste eliminisali dva kartelska egzekutora odgovorna za ubistvo DEA agenta ubačenog u organizaciju. Tu je bilo nekoliko opcionih misija, recimo prepad na konvoj sa zalihama za pobunjenike ili otmica cesne sa tovarom narkotika – sve u svemu, oko tri sata sadržaja. Da li sam ostao gladan za nastavkom pravednog rata protiv sikariosa koji truju našu decu? Pa...

Prvi utisak o Tom Clancy’s Ghost Recon Wildlands nije loš, ali nije ni nešto posebno dobar. Sandbox igralište i aktivnosti unutar njega više su nego impresivni s tehničke strane, ali igri fali mentalnog goriva za putovanje na duže staze. Sve je nekako depersonalizovano i lišeno karaktera, što igranje svodi na puku taktičku akrobatiku i šunjanje kroz žbunje. Iskustvo nas uči da je svaki uspešan moderni sandbox zasnovan na jasno definisanom protagonisti s imenom, prezimenom, motivima i planom, ali ovde toga, nažalost, nema, bar ne u prvom poglavlju koje je moglo da se odigra tokom vikend bete. Mislim da je i Ubisoft svestan ovog problema, zbog čega je najavio „War Within the Cartel”, tridesetominutni igrani film koji bi trebalo da objasni ko je ko i šta je šta u ubogoj kartelizovanoj Boliviji. U trenutku pisanja ovog teksta bio je dostupan samo trejler, tako da ne znam da li je filmski eksperiment uspeo ili nije.

Miodrag KUZMANOVIĆ