Da li je igračkom svetu potrebna još jedna indie survival igra? Nakon višemesečnog štancovanja novih naslova na gotovo nedeljnoj bazi, retko ko će dati potvrdan odgovor na ovo pitanje. Od šume više nismo u stanju da vidimo drveće i sve se češće događa da nešto vredno pažnje jednostavno prozuji ispod radara i utopi se u moru mediokriteta, što je posebno izraženo kod igara koje dobar deo svog razvojnog puta provedu u Early Access programu.

Moglo bi se reći da je The Wild Eight nastao kao proizvod ukrštanja Don’t Starve i The Long Dark, iz koga je uklonjen sav materijal nepotreban za stvaranje ultimativnog doživljaja co-op borbe sa prirodnim elementima. Uz to, autori igre su očigledno veliki fanovi serije Lost, pa umesto pada Oceanicovog leta 815 na tropsko ostrvo, njihov avion završava kao gomila krhotina negde u nedođiji Aljaske. Osmoro preživelih će zajedničkim snagama pokušati da pronađe spas od bele smrti, ali ubrzo postaje jasno da pored sila prirode imaju i daleko zlokobnijeg protivnika, oličenog u misterioznoj DHARMA-esque organizaciji i njenim neuspelim eksperimentima na dalekom severu.

Svaki od osmoro stradalnika poseduje set traitova koji ga razlikuju od ostatka ekipe, pa tako imamo snagatora koji je dobar u borbi, studentkinju farmacije sa izvrsnim poznavanjem lekovitog bilja, zanatliju koji pravi kvalitetnjie oruđe od ostalih članova, ili gospođu koja jednostavno ima sreće, pa joj sve ide od ruke.

Baš kao što bi vam i Ber Grils preporučio, prioriteti u ovakvoj situaciji su obezbeđivanje hrane i ogreva. Osnovni resursi su drvo i kamen i, srećom, ima ih u izobilju. Dan u igri traje veoma kratko, svega nekoliko minuta realnog vremena, a pad temperature tokom noći bi valjalo dočekati uz vatricu na ognjištu. Drvo je neophodno za održavanje vatre, a potrošnja drastično raste tokom mećave. U takvim situacijama poželjno je zavući se u šator i odspavati neko vreme, jer tokom sna skale gladi i hladnoće ne opadaju. Krafting se obavlja u radionici, a recepti su podeljeni po nivoima vezanim za apgrejd ove građevine. Tu su recepti za više tipova sekira i pijuka za efikasnije sakupljenje resursa, za odeću od različitih materijala radi dužeg zadržavanja toplote, oružje i zamke za lov, te meleme od lekovitih trava za instant vidanje rana. Šator i radionicu možete u svakom trenutku spakovati u ranac i premestiti na drugo mesto, dok, na primer, topionica za rudu ostaje tamo gde ste je napravili.

Što se hrane tiče, na početku ste ograničeni na sakupljanje bobica i gljiva. Gljive, kao i meso, morate ispeći na vatri pre konzumiranja, u protivnom rizikujete da se otrujete. Kada se malo osokolite i pokušate da ulovite nešto, shvatate da su zečevi i jeleni previše brzi, a divlje svinje i vukovi suviše opasni. Tu na scenu stupaju zamke, koje usporavaju uhvaćenu životinju, taman toliko da je dokrajčite sekirom i obezbedite kvalitetan obrok za dan-dva. Tek pošto sakupite dovoljno zaliha i napravite iole upotrebljivo oružje, počinje prava avantura – istraživanje napuštenih hangara i podzemnih bunkera i suočavanje sa onim što kriju u sebi.

Sticanje iskustva slično je kao u Elder Scrolls serijalu, tj. iskustvene poene dobijate samo za veštine koje zapravo i koristite. Prostim šetanjem po mapi, dobijaćete poene za granu XP drvceta koja se tiče brzine kretanja, sečenjem drveća i tucanjem kamenja u skupljačkoj grani, a tu su još lov, odbrana i napad. Pristup čitavoj statistici imate dok ste u šatoru, čijim apgrejdom otključavate i nove skilove u koje dalje ulažete teško stečeni XP. Tako ćete od ubijenih životinja isprva dobijati samo meso, a investiranjem u lovačku granu, naučićete da sa lešine pokupite još i kožu, kosti i tetive.

Za razliku od većine survival igara u kojima smrt podrazumeva i automatski povratak u glavni meni, Divlja osmorka će vam dopustiti da nastavite igru, ali sa ogromnim penalima. Vratiće vas na početnu lokaciju pada aviona i pritom vam oduzeti sav XP, dok se prednost ogleda u tome što vam ostaju predmeti koje ste odložili u kovčege. Takođe, svi predmeti koje ste imali kod sebe, čekaju vas na mestu pogibije, uz istovremenu mogućnost da kanibalizujete svoju prethodnu inkarnaciju, zarad nekoliko komada mesa.

Multiplayer komponenta nudi drugačiji doživljaj od solo varijante. Igra je pre svega mnogo brža, jer sav posao ne ide samo preko vaših leđa, a da li će biti lakša ili teža, zavisi od toga sa kim igrate. Podržane su partije za maksimalno osam igrača i ako želite mirnu, kooperativnu igru, u kojoj je svima cilj da kao grupa preživite i domognete se civilizacije, jedini način je da imate već spremnu ekipu poznanika. U protivnom ste osuđeni na random pugove, gde se uglavnom ne zna ni ko pije ni ko plaća, retko ko je spreman na saradnju, dok većina likova izigrava Sojera, sebično krijući hranu i oruđe samo za sebe. Partije se obično završavaju u battle royale stilu, a likovi krhkije građe ubrzo skončaju kao izvor proteina za rmpalije naoružane kamenim sekirama.

The Wild Eight krasi low poly grafika, uz večito pitanje da li je tu sa namerom da igri dâ retro šmek, ili da kupcima zamaže oči, usled nedostatka umeća i ambicija autora da se malo više posvete ovom aspektu. Daleko veći problem od toga da li se nekom dopadaju ili ne dopadaju ovakva grafička rešenja, jeste mogućnost rotacije pogleda u svega četiri koraka. Ovo bi bilo u redu da je u pitanju neka potezna strategija, ali ne i za dinamičnu igru poput ove, gde često u trku morate da bacite pogled da proverite da li se iza sledećeg šumarka krije čopor vukova. Iako je u pitanju Early Access naslov, tokom igranja nije bilo prilika za druženje sa bagovima, balans se ubrzano pegla skoro svakodnevnim zakrpama, tako da je jedini razlog za odlaganje tumaranja po bespućima Aljaske činjenica da će vas trenutno dočekati samo prvi deo priče.

Darko MIHOKOVIĆ