Druge sedmice toplog juna, te dvehiljadite godine, dok se u Srbiji još uvek pripremala poslednja pešačka revolucija, na zapadu Sjedinjenih Američkih Država brujala je žurka, kakva se do tada u svetu proizvođača računarske opreme nije pamtila.

San Jose Arena, dvorana koja danas nosi ime po nemačkom proizvođaču softvera SAP, bila je poprište skupa, na koji su bile pozvane sve važne face iz sveta računarstva. Kuriozitet je da će ta ista dvorana svega godinu dana nakon pomenute žurke dobiti svoje prvo brendirano ime, u vidu velikog znaka sa imenom kompanije Compaq, da bi samo godinu dana posle, pa narednih jedanaest godina, nosila ime kompanije HP, koja je u međuvremenu preuzela Compaq i sve njihove ugovore, pa i onaj o zakupu imena poznate dvorane.

Dugogodišnji prvi čovek američke korporacije AMD i njen koosnivač, Džeri Senders (Jerry Sanders), na zabavi, čiji je bio domaćin, nije štedeo ni centa. Goste je zabavljao omiljeni kantri bračni par. Fejt Hil (Faith Hill) i Tim Megra (McGraw) bili su mamac za bračne drugove zaposlenih u AMD-u, koji su u pismu upućenom svakom od članova ove korporacije dobili jasno uputstvo „povedite ženu, decu, prijatelje”. Tadašnji visoki činovnici AMD-ove organizacije još se sećaju Sendersove vožnje monocikla i njegovog veselog duha koji je masi davao ritam.

Imao se čemu radovati sam vrh kompanije. Samo devet meseci ranije, AMD je pokazao da je bolji borac u dvanaest rundi meča procesorskog boksa, u kom se vladajući šampion, kompanija Intel, nalazila na konopcima. Spretno je AMD zadao finalni udarac, završivši 1999. godinu sa nagradama za najbolji procesor i preko milijardu dolara profita. Opušteni i veseli Senders je nedugo potom objavio ime svog naslednika, koji će kompaniju preuzeti dve godine kasnije i nastaviti dobre rezultate svog prethodnika. Osmesi su na licu menadžerske vrhuške korporacije igrali do 2005. godine, kada je AMD, samouvereno i odlučno, tužio Intel za monopolističko ponašanje. Delovalo je da će borac plave krvi konačno posrnuti. AMD je bio u velikom naletu. No, kao što znamo, Intel je krajem te, 2005. godine na mesto prvog čoveka doveo Pola Otelinija (Paul Otellini), koji je reorganizacijom kompanije stvorio uslove za sada već epohalno lansiranje Core arhitekture. Dodatno, pamtimo i potpisivanje ugovora sa kompanijom Apple o zameni procesora u Mac računarima. Podsećamo, od tada se u Macovima nalaze samo Intelovi procesori. Od vremena pomenute tužbe, AMD je praktično počeo da pada.

Pad je bio težak, toliko težak da je AMD počeo da gubi milijarde dolara. Čini se da čak ni vansudski sporazum, potpisan kao rešenje tužbe Intela, te plaćen „svega” 1,25 milijarde američkih dolara, nije bio dovoljan da AMD održi na nogama. AMD je nastavio da izbacuje nedovoljno dobre mikroarhitekture i da završava godinu za godinom na drugom mestu, iza neprikosnovenog monopoliste, mađioničara poslovanja i poslovnog pritiska, Intela.

Godine su prolazile, a AMD je od zaborava sačuvala nedovoljna zainteresovanost za procesore, delom zbog toga što je broj računara (posebno desktop) u stalnom opadanju, a delom zbog toga što je Intel razlike između generacija činio sve manjim . Što bi naši rekli, moglo im se. „Malo poboljšanja za malo više novca” bila je njihova politika. Još tada smo u šali govorili da će tom politikom Intel omogućiti da se AMD vrati. No, povratka nije bilo. Sve do danas. Ryzen je konačno tu.

Iako još uvek nema dostupnih nezavisnih testova, AMD-ov novi procesor sa velikom pompom najavljuje čak 52% poboljšanja u brzini izvršavanja instrukcija, u odnosu na prethodnu generaciju. Trenutno, vidljivi su samo testovi iz radionica AMD-a, koji su se u nekim ranijim godinama pokazali kao nedovoljno pouzdani. Ipak, ono što nam govori da će novi procesori sasvim sigurno biti konkurentni jeste odluka da se i AMD okrene onome što Intel zove Hyper Threading, odnosno sposobnost jednog fizičkog jezgra procesora da se operativnom sistemu prikaže kao dva logička. Marketinška strategija je jasna. Ryzen 3, 5 i 7 će biti direktni suparnici i3, i5 i i7 procesora iz suparničkog tabora. Dodatno, Ryzen će, u poređenju sa Intelovim parnjacima, najverovatnije biti jeftiniji i bogatiji u broju jezgara. Reklo bi se, svim oružjem.

Mart ćemo slaviti ili kao veliki povratak, ili kao još jedan ćorak. Da li je konačno došao trenutak da se Intelu skine pobednički pojas? U disciplini čije se margine stanjuju svakog dana, još uvek se može zapaliti publika. Ražano, samo ražano! Jer, kako drugačije naterati Intel da nas obraduje nekom novom genijalnom mikroarhitekturom?

Momir ĐEKIĆ