Važnost servisiranja

Sve je više slučajeva da proizvođači uređaja ne obezbeđuju rezervne delove, niti mogućnost da svoj uređaj opravite bilo gde, osim u ovlašćenom servisu.

Generacije zaljubljenika u tehničko-tehnološke elemente rađanja personalnog računara stasavale su u zanosu revolucije koja je svakim svojim korakom pokazivala opredeljenost ka napretku. Još od Galaksije pa naovamo, preko Spectruma, Commodorea, Amige i konačno njegovog visočanstva PC-ja, naš se kontigent znanja uvećavao svakom novom komponentom, novom generacijom ili specijalizacijom. Voleli smo modularnost. Obožavali smo to što nas je ceo taj svet uvlačio u sebe i pozivao da o njemu znamo što više. Gde se izgubio taj pogled na svet i zašto ne možemo da popravimo baš svaki uređaj koji posedujemo?

Uopšteno gledano, svet možemo da podelimo na dve vrste ekonomskih ekosistema. U jednom, tržištu se isporučuju proizvodi za koje postoje rezervni delovi, nezavisne servisne kompanije koje mogu da vam zamene ili oprave problematične delove ili sklopove, a ukoliko su uslovi ispunjeni, određene probleme možete da rešite i sami. U drugom, nalazi se sistem u kojem isporučioci uređaja za iste ne obezbeđuju rezervne delove, niti mogućnost da svoj uređaj opravite bilo gde, osim u ovlašćenom servisu. Povrh svega, nikako ne smete samostalno da popravljate njihove uređaje. Kada vam se uređaj pokvari, ukoliko je u garanciji, donesete u njihov servis i popravite, ali kada garancija istekne, tada već morate kupiti novi. Zvuči neprivlačno, zar ne? Ipak, ovo je sve češći oblik uređivanja jedne niše, ili čitavog segmenta tržišta uređaja.

Stanje na terenu

Primer za ekosistem koji, bar na prvu loptu, deluje primamljivije, jeste automobilska industrija. Tako, osim što automobilske kompanije (proizvođači) zarađuju od prodaje automobila, oni poprilično zarađuju i od prodaje rezervnih delova. Ovaj ekosistem ima više pozitivnih strana. Za početak, to omogućava da nam sami uređaji, u ovom slučaju automobili, duže traju. Naime, i pokvaren automobil vredi jer, uz uložen dodatni trud oko njegovog servisiranja, on ponovo može da se dovede u vozno stanje i time dobija na vrednosti. To vozilo vredi svakako više od recikliranih materijala od kojih je sačinjen.

Mreža servisnih centara je veoma razgranata. Ne samo da svoj automobil možete da servisirate u ovlašćenim servisima, koje svi koriste u garantnom roku, već možete da ga dovedete u funkcionalno ili ispravno stanje i u velikom broju nezavisnih servisa, koji ni na koji način nisu povezani sa kompanijom ili proizvođačem. Ova razgranata mreža, difuzna po svojoj prirodi, čini čitavu automobilsku industriju živom. U prilog tome ide i podatak da je globalna vrednost sekundarnog tržišta automobila, koje uključuje rezervne delove i polovna vozila, u prošlo godini iznosila preko 265 milijardi američkih dolara. Poređenja radi, prošle godine je najveći svetski proizvođač automobila, Volkswagen, od prodaje svojih vozila prihodovao oko 237 milijardi dolara.

Po sličnom principu funkcioniše i tržište kućne tehnike. Kada vam, na primer, istekne garancija za mašinu za veš, posebno ukoliko ste se odlučili za nekog „jačeg” proizvođača, pa vam garancija traje svega dve godine, na raspolaganju vam je niz servisnih centara koji ima rezervne delove direktno od proizvođača i koji će vam, za odgovarajuću naknadu, servisirati mašinu i držati je u operativnom i ispravnom stanju godinama. Isto važi i za većinu drugih uređaja u kući. Eventualno ćete razmisliti o isplativosti servisiranja najmanjih uređaja, poput fena, miksera, tostera i drugih uređaja čija cena ne prelazi neku magičnu granicu od par desetina evra. Ipak, ono što je važno u ovom čitavom kontekstu jeste da vi, kao vlasnik kupljenog uređaja, imate potpunu slobodu u izboru sudbine popravke. Tu odluku umesto vas ne može da donese proizvođač uređaja.

Postoji još jedan veoma važan argument u odbrani prava na popravku vašeg uređaja. Pomenuti računari, od Galaksije na ovamo, stvorili su, na neki način, stotine i hiljade mladih zaljubljenika u tehniku i računarstvo. Na sličan način je i automobilska industrija dobila zamah. Mogućnost popravke i održavanja uređaja je u nezanemarivom postotku populacije probudila želju za usavršavanjem i produbljivanjem znanja. Istina, to je dovelo do situacija da vas sigurno često zovu tetke, ujaci i stričevi da im „popravite računar”, iako se ne radi ni o kakvom kvaru, već o problematičnom načinu korišćenja. No, to je već neka druga priča.

Igra politike

Jedna od industrija u kojima je pravo na popravku pod velikim znakom pitanja jeste, očekivano ili ne, industrija prenosnih pametnih uređaja. Mobilni telefon ili tablični računar je primarni uređaj većine korisnika, te je ovo pitanje od suštinskog značaja. Kako su telefoni i tableti po obimu prodaje premašili personalne računare, tako se i pažnja javnosti prebacila sa terena za borbu proizvođača hardvera za što bolji procesor ili grafičku karticu, na onaj u kome se traži najbolji uređaj. Čitav uređaj.

Ta nemodularnost pametnih telefona i tabličnih računara je problem o kome smo pisali više puta. Ako se sećate, svojevremeno je projekat Ara, koji je kasnije kupio, neko vreme negovao, a onda ugasio – Google, imao cilj da napravi potpuno modularan telefon, kome bi korisnik određivao komponente i menjao ih po želji. Ne samo da je projekat istorija, već je i pomisao na modularni telefon za sada daleko od realnosti.

Mistična kutija

Postavlja se pitanje - da li je industrija personalnih računara, kojoj se na modularnosti i otvorenosti divimo već decenijama, oduvek bila takva? Da li su računari u svom začetku bili skovani u svom modularnom obliku? Ne, nisu! Od kada je sveta i veka, proizvođači su imali nameru da monopolizuju svet sklapanja, održavanja i popravke. Davnih pedesetih godina prošloga veka, IBM je na sudu proglašen krivim za monopol, upravo na ovu temu. Te 1956. godine, IBM je odlukom suda bio primoran da dozvoli da se razvije tržište nezavisnih radionica za popravku i kupoprodaju polovnih računara. Od tada je biznis popravke i trgovine polovnih računara postao konkurentan, sve do 1996. godine, kada je u SAD prestao da važi dekret, donesen 40 godina ranije, kojim se IBM-u nalaže ponašanje koje podrazumeva nenapadanje sekundarnih tržišta.

Ovaj je dekret napravio nekoliko karakterističnih posledica. Kako je anglosaksonsko pravo utemeljeno na prethodnim presudama, pomenuti se dekret desetinama godina koristio kao šablon za donošenje raznoraznih presuda u borbi protiv monopolizacije proizvođačkih kompanija. Ipak, kako američko Ministarstvo pravde nije aneksiralo zakon, to je IBM stavilo u veoma nezgodnu poziciju da, uprkos značajnim promenama u razvoju računarstva, nije u stanju da, makar privremeno, primeni staru dobru politiku monopolizacije i, makar na trenutak, zauzme lidersku poziciju na tržištu. Iako je pomenuti dekret bio usmeren na rane računare, razvijene na bazi bušenih kartica, njegove su se odredbe punih 40 godina primenjivale na čitav portfelj razvoja IBM-a, a posledično i na čitavu računarsku industriju. No, kako je te 1996. godine dekret ukinut, stvorio se prostor u kojem će proizvođači ponovo dobiti priliku da uspostave monopolsku poziciju i kupce stave u lošiji položaj.

Mistična kutija na točkovima

Treba napomenuti da je i u automobilskoj industriji bilo potrebno igrati se politike, kako bi se zaustavio pokušaj proizvođača da oduzmu pravo na popravku kupcima. Kako su računari počeli u sve većem broju da se ugrađuju u vozila, proizvođači su pokušali da popravke vozila „vežu” samo za autorizovane prodavce i njihovu mrežu servisera. Nakon gotovo deset godina, od 2002. do 2012. godine, u SAD se vodila žestoka borba za pravo kupaca na popravku, i to je rezultiralo donošenjem zakona na teritoriji čitavih Sjedinjenih država, kojim se ovo pravo ne može oduzeti kupcima automobila.

Aktivnosti iz domena borbe za prava kupaca na popravku u Americi sprovodi udruženje po imenu „The Repair Association” (ranije „Digital Right to Repair Coalition”), formirano na premisi zastupanja svih učesnika u procesu popravke tehnologije, od „uradi sam” hobi-majstorisanja, preko nezavisnih tehničara popravke, pa sve do organizacija za zaštitu prirode.

Sitan uređaj, krupni problemi

Spisak izazova u svetu mobilnih telefona, kada je u pitanju svojevrstan oblik „zaključavanja” sposobnosti uređaja za korišćenje, održavanje ili popravku, nije kratak. Njegove su redove punili razni pokušaji proizvođača da onemoguće kupcima da kupljeni uređaj koriste u potpunosti, već tačno onako kako odgovara proizvođaču. Još uvek se sećamo koncepta zaključavanja mobilnih telefona, kojim se on nije mogao iznositi iz mreže operatera kod kog je kupljen. U Srbiji je takva funkcionalnost bila prisutna i dominantna sve do nedavno, i tek kada su proizvođači i veliki svetski operateri u velikoj meri ukinuli ova ograničenja, i kod nas se posledično i krajnje nenamerno desilo da nakon kupovine uređaja kod jednog operatera, prostom promenom kartice možemo da uređaj nesmetano nastavimo da koristimo.

U SAD je „otključavanje” mobilnih telefona tokom nekih desetak godina dobijalo legalan i ilegalan status, zavisno od sposobnosti lobista da unutar dve dominantne političke partije obezbede dovoljan broj glasača za promenu „pravila igre”. Konačno, od pre malo manje od tri godine, otključavanje telefona je u potpunosti legalno, potpisom bivšeg predsednika Obame na dokument po imenu „Unlocking Consumer Choice and Wireless Competition Act”.

Posao, ipak, nije gotov. U domenu popravke i razvoja sekundarnog tržišta, pre svega rezervnih delova i popravke, još uvek je ostalo mnogo posla. Poziciju monopolizacije sekundarnog tržišta (eng. aftermarket) u industriji pametnih telefona je najbolje od svih, čini se, iskoristila američka korporacija Apple. Proizvodi ove kompanije, posebno iPhone, poznati su po otežanoj mogućnosti popravke. Originalne delove za popravku je gotovo nemoguće naći, a mnoge interne komponente su zalepljene ili konstruisane upotrebom specifičnih tehnika za zaštitu od modifikacije. O dokumentima za popravku ne treba ni govoriti: uglavnom nisu dostupni.

Apple je, počevši od iPhone 4 uređaja, patentirao nekoliko tehnologija za zaštitu svojih uređaja, među kojima je najpoznatiji specifičan zvezdasti šraf kojem je izuzetno lako „pojesti glavu”. Predstavnici sajta iFixit, koji je centralno mesto za savete za popravku velikog broja tehničkih uređaja, ističu kompaniju Apple kao perjanicu industrije koja pokušava da onemogući korisnike da samostalno popravljaju svoje uređaje. Sa druge strane, Apple i njegovi fanovi ističu da ova kompanija prodaje „iskustvo korišćenja uređaja”, a ne same uređaje, te da je takav „vrednosni paket” ono o čemu treba raspravljati. „Ukoliko vam se ne dopada, ne morate da ga kupite”, navodi se često u saopštenjima koje u ime i za ime američke korporacije iznose razni fan-klubovi, ovlašćeni servisi i ini.

Ipak, ma koliko razumno bilo da se korporacija ponaša na ovakav način, ono što će mnoge iznenaditi jeste ponašanje korporacije Apple u pokušaju zaustavljanja procesa donošenja zakona o pravima na popravku. Poslednji događaj ove vrste se desio u Nebraski, jednoj od osam država SAD koje su u procesu donošenja pravnih propisa koji obezbeđuju pravo na popravku kao vrhunsko pravo, koje bi zahtevalo od kompanija da prodaju delove za svoje uređaje i da omoguće otvaranje nezavisnih radionica za popravku, kao i da uputstva za popravku uređaja učine dostupnim javnosti. Početak godine doneo je združenu akciju predstavnika zajednica u državama Minesota, Njujork, Masačusets, Kanzas i Vajoming (uz pomenutu Nebrasku), i skorašnji dodatak istomišljenika iz država Ilinoj i Tenesi. Inicijalna saslušanja će se održati početkom marta meseca tekuće godine, a kako dobro obavešteni izvori iz industrije saznaju, Apple će na sudu svedočiti protiv ovih zakona, uz snažno lobiranje na svim nivoima. Srž odbrane postavljanja ovakvog zakona biće stara dobra premisa da je „samostalna popravka uređaja opasna po život nestručnog rukovaoca”, kojom su se slični zakoni u ovoj i drugim industrijama već decenijama unazad onemogućavali. Proleće tekuće godine će doneti prve vesti o ovome.

• • •

Jedan od važnijih argumenata u ovoj priči je taj da popravkom stvari duže traju. U našem narodu je poznata poslovica „Krpež i trpež kuću drži”. Dodatno, ukoliko se pokvareni uređaji pretežno ili isključivo menjaju za nove, to dodatno napreže ionako napregnut sistem održivosti razvoja naše planete. Nezadrživ talas tehnologije sve većom brzinom vadi dragocene materijale iz utrobe Zemlje. Sa druge strane, količina elektronskog otpada je sve veća, a sposobnost i rasprostranjenost reciklaže je još uvek nedovoljna. Kako vreme odmiče, sve je manje zemljišta za obradu i uzgoj hrane, hranljivih materija u tom istom zemljištu i sve je manje mesta za bacanje otpada, koji velikim delom čine uređaji koje nismo popravljali niti reciklirali.

Na pomenutom sajtu iFixit nalazi se manifest kojim se utvrđuje pravo (i obaveza) čoveka na opravku. Ona ne samo da povećava naša znanja i produbljuje našu ljubav prema tehnici, već čini osnovu jednog održivog sistema ponovne upotrebe tehnologije, koja čuva planetu. Interesantno je da se na ovom sajtu manifest može naći i na ćiriličnom pismu srpskog jezika, kao jednom od trinaest. U nas je ljubav prema tehnici uvek bila jaka. Neka jako bude i naše pravo da je i dalje volimo, i da svoje uređaje održavamo i popravljamo.

Momir ĐEKIĆ