O nekim ljudima mnogi počinju da razmišljaju tek kad pročitaju da ih više nema, a godine dužnog, neisplaćenog poštovanja im udare u glavu kao nagli talas informacija u moždani implant cyberpunk kurira. U poslednjih nekoliko godina imao sam tri takva fleša: prvi nakon smrti Nikole Simića, drugi posle odlaska Timotija Džona Bajforda, a treći me je proburazio kad sam saznao da je umro Raša Popov. Da me stave pred streljački vod i nateraju da ih citiram, to bih bio u stanju da uradim samo sa Duškom Dugouškom: druge, globalno verovatno značajnije dvojice sećam se kao neke nejasne dobrote kojoj ne mogu da raščlanim detalje i pojedinačne rečenice. Tačnije, nisam mogao dok se nisam izložio Youtube maratonu koji me je resetovao. „Metla bez drške”, „Babino unuče”, „Fazoni i fore”... Žena je na pijaci, dete je kod babe, subotnje prepodne je samo moje i kafino, a slojevi cinizma s kore velikog mozga nestaju kao skoreno blato pod industrijskim tušem.

Posle tuširanja odlučio sam da podvučem crtu i razmislim o svetu u kojem odrasta moje dete i koji mi se nimalo ne sviđa iz objektivnih i malo manje vidljivih razloga. Nema više generatora iskrene dečje čednosti koji pečatiraju detinjstva i stvaraju mešavinu jasnih i nejasnih slika koje na nedovoljno cenjen način sprečavaju mutacije dece u nemaštovite, zlobne i cinične kenjce. Recimo, koji domaći glumac može da sanja o tome da postane idol i ideal kakvi su bili glasovi Duška Dugouška i Sofronija Leghorna? Mlada i srednja glumačka generacija u Srbiji svodi se na kolekciju narikača koje kukaju kako nemaju para za filmove, kvislinga koji glume srpske koljače kod Anđeline Džoli i narkomana i pedofila opšteg tipa, uz možda nekoliko izuzetaka. Od stare garde preživeli su samo užasi poput Radeta Šerbedžije i druga Raje koji su realno gori i antipatičniji čak i od albanskog premijera Edija Rame, jedinice za meru ljudskog otpada. Svima im želim koleru i lepu kuću koja je jako daleko od mene i moje porodice.

Na tripove posrnule imperije zla s druge strane Atlantskog okeana ne mogu da utičem u većoj meri, a ne mogu ni da navijam za nepredvidljivog korejskog debeljka s nuklearkama, koga bih ovom prilikom zamolio da poštedi R&D centre Samsunga i LG-ja kad odluči da lansira Taepodong-2 nekome u glavu. Nažalost, ne mogu da utičem ni na gluposti u sopstvenom okruženju, prepunom stvari zbog kojih roditelj poželi da svoju decu evakuiše na Mesec. U aprilu nas je pukao u glavu predlog o redefinisanom seksualnom obrazovanju dece koji je smislio neko ko nema decu, ali ima nameru da postane good Nazi u očima globalne kabale guštera u ljudskom obliku. O tom predlogu sam imao pomešana osećanja dok nisam saznao masne detalje koji bi trebalo da budu prezentovani deci, koji su me sablaznili: mozak koji je to smislio zaista bi trebalo da bude lansiran u Sunce. Koja su to pomešana osećanja? Well, u zemlji sa toliko maloletničkih trudnoća (i maloletničkih prekida trudnoće) nešto mora da se uradi da se deci objasni kako pčela oprašuje cvet, ali ovako koncipiran plan je glup jer gađa u pogrešnu metu (glup je i zao i iz još najmanje 40 razloga, ali ovaj je najbitniji). Umesto deci, sve to bi trebalo da bude objašnjeno moronskim roditeljima koji su odgovorni za posrnuće svojih mladunaca in the first place. Za dečje gluposti uvek postoji samo jedan krivac – roditelj. Dopri do njega i rešio si problem. Ako nikada o tome niste razmišljali niti vam je neko zdrav i normalan na vreme objasnio suštinu problema te zbog toga ne znate šta biste rekli detetu, ugledajte se na Tajvina Lanistera! Način na koji je stari majstor to objasnio svom unuku Tomenu je pravi način.

Progresivna intelektualna javnost koja pretenduje da zna kako treba vaspitati decu gubi mentalnu bitku na još jednom značajnom polju: tehnološkom. Za umove kojima je seks komplikovan, pravilno razumevanje informacionih tehnologija realno je nemoguća misija, što gledam, slušam i zbog čega se smejem već nekoliko decenija. Čitajući napadno glupe odlomke iz popularne knjige „Internet mozak”, shvatio sam da se u razumevanju tehnologije zaista ništa nije promenilo od vremena kad sam bio mali. Lokalni umovi su tada demonizovali svakog ko je provodio više od pola sata dnevno uz Commodore 64, a nišan se kasnije prebacio na PC i internet. U poslednjih nekoliko godina na meti su telefoni i tableti kao najsvežiji bauk koji „forsiranim multitaskingom” kod dece izaziva rasutu pažnju ili druge bolesti koje ne postoje.

Sve, dakle, zavisi samo od vas. Ako vas mrzi da objašnjavate sopstvenom detetu zašto je čika psiholog koji priča o kompjuterima glup i zašto učitelj priča o penisima, deca će vam odrasti u male mutante koji će u ključnom trenutku implodirati. Sprečite to dobrim starim vaspitanjem.

Miodrag KUZMANOVIĆ