Dolazak Bayonette na PC počeo je kao prvoaprilska šala. Tipično, u maniru većine gaming studija, SEGA je objavila igru-parodiju. Osmobitna Bayonetta bila je simpatična mala „zezalica” na Steamu, koja je u svojim achievementima krila ne samo sliku gospojice veštice, već i link ka sajtu na kome je bilo odbrojavanje. Svakome je bilo vrlo jasno da će se na kraju istog, deset dana kasnije, desiti makar najava igre za PC, ali je SEGA otišla korak dalje i tog dana objavila igru u svoj PC slavi, i to po sasvim razumnoj ceni (Bulletstorm remasteru, hvataj beleške!).

Svakome ko je makar nehotice bacio pogled na Devil May Cry biće savršeno jasno da je Bayonetta igra tipa – udri, mlati sve što se mrda i, po mogućstvu, popij minimum batina, a za to vreme izgledaj što je više moguće kul. Uostalom, kako i ne bi ličile, kada je za dizajn igre bio zaslužan Hideki Kamiya, kreator DMC-a glavom i bradom. Naravno da ima ocena posle svakog tabanja i na kraju nivoa, ali vas igra ničime ne uslovljava da jurite visoke rezultate i platinaste medalje, štaviše, mnogo je pristupačnija igračima, a sa više nego dovoljno mogućnosti za one munjevitih prstiju da kreativno potamane anđeoske armije. Težina je stvarno odlično izbalansirana i vrlo su retke situacije gde se igrač oseća kao da je u zaostatku jer nije savladao neku tehniku, a uvek su pri ruci lizalice koje vraćaju liniju zdravlja ili magije i neograničeni respawni, doduše, po ceni smanjene ocene na kraju nivoa.

Ipak, kao i svaka druga igra iz ovog žanra, Bayonetta briljira kada zaista znate šta radite i uspešno koristite sijaset ponuđenih poteza. Panično lupanje po tasterima ćete želeti da eventualno zamenite pravilnim izvođenjem komboa, proračunatim napadima i čitanjem ponašanja protivnika. Poslednje je i najbitnije, jer ćete samo tako moći da aktivirate takozvano Witch Time. Kada u poslednjem trenutku izbegnete udarac, vreme se za sve likove drastično usporava (ali ne i za Bayonettu), a ekran poprima ljubičaste nijanse. Tada imate nekoliko sekundi da propisno namlatite anđeoske karakondžule i, ako jurite medalje, bićete bogato nagrađeni nakon uzastopnog vezivanja Witch Time napada.

Borbeni sistem, kao i praktično sve u igri, kipi od seksipila glavne junakinje. Tako, kad Bayonetta koristi neko veće oružje, kao na primer šipke, to liči pre na egzotični ples nego na borbu. Sama glavna junakinja utegnuta je u crno kožno odelo (tehnički gledano, to odelo je njena kosa, obmotana oko tela), a tu su i sado-mazo momenti u vidu „kažnjavanja” uhvaćenih anđela šljepkanjem ili finiširanjem manjih smetala na spravama za mučenje (doduše, vrlo brutalno) i „klimaksom” u vidu skidanja odeće koja se pretvara u džinovskog demona. Dobro, ovo ipak nije toliko seksi, ali garantovano neće posmatrače ostaviti ravnodušnim. Sem toga, Bayonetta će vrlo rado prekrštati noge kao Šeron Stoun u „Niskim strastima” i zavodljivo će vrteti lizalice, dok savršenim kokni naglaskom i stavom bezobrazne bibliotekarke/profesorke/medicinske sestre koketira sa brojnim likovima. Igra je nabijena seksualnošću do granice pucanja i (ukoliko vam sve to nije odbojno) neopisivo je zabavna u tom performansu. Naravno, ukoliko vam vizuelni identitet igre smeta, slobodno možete da odete u manastir, promenite ime u Margaret Tačer ili jednostavno zaobiđete Bayonettu, ipak je u pitanju igra za punoletne.

Priče se do sada nismo doticali jer je ona spektakularno konfuzna papazjanija, skuvana i servirana potpuno naglavačke do te mere da će svaki pokušaj njenog praćenja zbuniti igrača više nego što je bila izvesna mačka u skeču iz „Monti Pajtona”. Ko radi za koga, šta se desilo Bayonetti da se svoje prošlosti seća samo u fragmentima, zašto su neke veštice OK, a druge ne i koji savezi zaista prizivaju „Ultimativno Uništenje Sveta, Možda Ako Svi Lepo Sarađujete”? Verovatno vam neće biti jasno ni do kraja igre, ali to i nije toliko strašno kada je haos na ekranu ovako kvalitetan. Pritom, likovi su izuzetno živopisni, pa ćete mnogo bolje od priče zapamtiti njuške poput Rodina, vlasnika kluba Kapije Pakla, a takođe urbano-gangsterskog pandana Q-u iz filmova o Džejmsu Bondu, ili Luke, koji je do ušiju zacopan u Bayonettu, iako hoće da joj se osveti.

Platinum Games je odavno ispekao zanat sa razvojem igara za PC i nismo uopšte imali sumnje da će Bayonetta kliziti kao miss mokre majice po keramičkim pločicama. Originalno optimizovana za Xbox 360 (verzija za PS3 je bila kriminalno zapostavljena i neoptimizovana), igra možda ne „izuva” svojom grafikom, ali činjenica da ćete je igrati u zakucanih 60 fps-a u 1080p i na vremešnim konfiguracijama (ili u 4K na novijim) svedoči o dobro obavljenom poslu studija. Pritom, tu ima dovoljno podešavanja, što grafike što kontrola, da mogu da se postide i moderni AAA naslovi. Tokom učitavanja, inače, možete isprobavati poteze, ali je velika verovatnoća da nećete ni stići da pritisnete dva dugmeta, a sledeći nivo ili sinematik već počinje, koliko se brzo sve učitava. Eh, te „muke” na PC platformi...

Bayonetta je bila i ostala vrhunska akciona igra i jedno od najboljih dela Platinastog studija. Potpuno suludi spektakl koji traje od momenta kada kliknete na New Game, sve do odjavne špice, kao i neverovatno harizmatična naslovna junakinja, njeno koketiranje sa svakim mogućim stereotipom (i njihovo izvrtanje), jednako su sveži kao i 2010. godine. Dugonoga veštica je odavno trebalo da nađe dom i na PC-u, a sada je ta nepravda konačno ispravljena na najbolji mogući način. Istina, šanse da još bolji nastavak sa konzole WiiU vidimo na bilo kojoj drugoj platformi, jednake su nuli (zbog šuški kojima je Nintendo podmazao razvoj igre), ali je i ovo više nego dobar rezultat za sve ljubitelje epileptično-tabadžijskih igara.

Bojan JOVANOVIĆ