Pod vibrira od synthwave basova, a sa ekrana pršti neonski vatromet, dok ispred njega sedi hipnotisan i blago iznerviran igrač. U neku ruku, ovo je generalna postavka za distopijski cyberpunk, ali u ovom specifičnom slučaju radi se o opisu indie FPS-a DESYNC.

Jedna rečenica je zaista dovoljna da nekome date predstavu šta ga očekuje u ovoj arkadi – epileptični napad sa mnogo poligona i podotresućom mjuzom – ali DESYNC je malo više od toga. Na prvi pogled, igra radi puno toga što i Bulletstorm, daje vam poene za sulude komboe i kreativno eliminisanje protivnika, ali ima manje pozadinske priče od pomenute manly men pucačine. DESYNC nema nikakvu priču, samo vas ubacuje u virtuelni svet kao onaj iz „Kosača” (seća li se iko više tog filma?) i stavlja vam pušku u ruke.

Ključ zabave u DESYNCu je ogroman broj načina na koje koristite svoj mali arsenal i eliminišete protivnike. Sve se nagrađuje poenima i stalno imate potrebu za eksperimentisanjem. Istina, sve je objašnjeno veoma šturo, a naročito pravljenje „runa” za menjanje karakteristika oružja. Ipak, igra vam vrlo brzo otvara svoje mogućnosti, prestaje da bude bezglava jurnjava do sledećeg checkpointa i svaki sledeći nivo postavlja vam samo jedno pitanje: „Koliko kul želite da budete dok prelazite ovu deonicu?”

Desinhronizacija iz naslova postaje malo jasnija tek nakon nekoliko nivoa kada konačno otključate istoimenu mogućnost. Naime, eliminisanjem posebno obojenih protivnika, i to manevrom koji ste unapred izabrali, taj lik postaje desinhronizovan, a vi dobijate nešto dodatnog digitalnog keša. Verovatno ćete izabrati najlakše poteze, na primer overkill ili nešto slično, jer u opštem haosu, ili nećete registrovati takvog protivnika, ili ćete na njega potrošiti previše municije da biste razmišljali da li da poslednji metak ispalite nakon naglog okreta od 180 stepeni, ili da to ukombinujete sa pištoljem za zamrzavanje.

Zato ne čudi što je DESYNC teška igra, koja vrlo često surovo kazni igrača za samo jednu grešku. Većina protivnika može pošteno da vas namlati kada im se približite, a vrlo brzo ćete početi da nalećete na neke koji mogu da vas eliminišu jednim udarcem. Pošto se pozicija privremeno snimi kada uđete u novu prostoriju, a svaka ima nekoliko talasa poligonalnih karakondžula, loše procenjeni skok ili dodge (ili kvarno postavljeni instakill protivnik) mogu da znače ponavljanje prethodnih desetak minuta igranja do besvesti. Uz mali dodge (taster ’Shift’), teško je pobeći protivnicima, pa igra vrlo brzo prerasta u ogromnu frustraciju koja će i Dark Souls veterane izbacivati iz takta.

DESYNC je mogao da bude novi indie hit kao Hotline Miami ili Superhot, ali je za sada daleko od toga. Kao da već „čudna” i epileptična grafika nije bila dovoljna da odvrati mnoge igrače, tu je težina ove igre. U rukama neverovatno spretne osobe koja je već savladala određeni nivo, DESYNC izgleda kao u trejlerima i izuzetno je zabavan. Međutim, tokom „regularnog igranja” ovo nije elegantni FPS smešten u diskoteku, nego okrutni trening živaca.

Bojan JOVANOVIĆ