Nije prošlo puno vremena, a pred nama je još jedna Musou igra, kvaziistorijska tabačina smeštena u feudalni Japan, čije nastavke Koei Tecmo već dve decenije neumorno štampa po vrlo poznatoj šemi. Red istorije, red tabanja sa stotinama nindži i samuraja, začinjen sa još nekoliko redova mlaćenja i lemanja, recept je koji je svake godine privlačio specifičnu, ali svakako vernu publiku. Ovoga puta, studio iz Jokohame je spremio RPG-oliku priču o 40 i kusur godina istorije malo poznatog klana Sanada. Priča i njeni akteri možda nisu poznati ikome van Japana, ali nam je sve ostalo postalo rutina.

Gejmerska javnost se već neko vreme žali na račun Koei Tecmo i ovog specifičnog serijala igara kome pripada i Spirit of Sanada. Tu su prozivke da stagniraju po pitanju gameplaya, kao i prebacivanja da se predmeti, likovi i potezi recikliraju iz prethodnih igara. Najokrutnija primedba je verovatno ta da obe igre možete bez problema završiti vezanih očiju dok „skačete po kontroleru”. Sve to važi i za ovaj spinoff četvrte igre iz serijala Samurai Warriors. Tako će, po zilioniti put, pred vama biti beskrajne horde topovskog mesa, pardon, AI vođenih pešadinaca koje jedva čekaju da budu propisno nalemane, dok vi jurcate po ogromnom bojnom polju.

Igra uopšte ne stavlja naročit izazov pred igrača i, koliko god da smešno zvuče ranije pomenute kritike, zaista možete kompletirati većinu bitaka čistim lupanjem po dugmićima, jer će se uvek dešavati nešto spektakularno. Broj poteza i komboa je mizerno mali i imaćete utisak da igrate 3D verziju Double Dragona, u koju je neko kamionima dopremio stotine protivnika. U stvari, horda bezumnih neprijatelja služiće vam da biste punili spirit skalu i trošili je ili na spektakularne musou napade za čišćenje većih grupa ili za aktiviranje rage moda kojim ćete nanositi više štete dokle god vezujete udarce. Gotovo je komično koliko se lako kombo skala dovodi do trocifrenih, pa čak i četvorocifrenih vrednosti, a na svakom nivou ćete moći da polupate više protivnika nego što je to Stiven Sigal uspeo u čitavoj karijeri. Jedina realna opasnost su generali, to jest likovi koji imaju ime i prezime i koji mogu da istrpe malo više batina, i pritom kriju pokojeg keca u rukavu.

Relativno jednolične misije i masovne bitke začinjene su dodatnim, sporednim zadacima koji će od vas obično zahtevati da u nekom vremenskom roku potamanite određeni broj nekog tipa protivnika ili će davati sličan zadatak koji vas blago skreće sa glavnog puta. Izvršavanjem istih otključaćete takozvani Stratagem, koji u narednoj misiji možete aktivirati i time olakšati prolaz preko bojišta ili izvesti superjaki napad. Igra vas, inače, stalno gurka da koristite stratageme, pre svega jer ih možete imati samo šest, koliko je i novčića na grbu familije Sanada, ali i zato što njihova aktivacija pravi vatromet prilikom uvoda u datu misiju. Iz nekog razloga, opšta frka vlada čitavom igrom, pa je svaka misija vremenski ograničena, obično na deset minuta. To saznajete, doduše, tek kada situacija postane kritična i preostalo vreme može da se meri sekundama. Tada svi vaši saborci počinju da se dernjaju na vas jer ste spori, iako ste možda do tada sasekli hiljadu nindži i generala. Ako zadati vremenski limit istekne, to znači instant poraz, kao i pogibija za koju smo već ustanovili da je gotovo nemoguća, sem ukoliko ne srljate glavom umesto mačem. Iako često imate vremena na pretek, stalno zvocanje igre da malo skoknete ovde, pa bacite pogled tamo i možda usput pokupite nečije krpice sa hemijskog, lako mogu da dekoncentrišu igrača, pa da zbog mora notifikacija i pingova po mapi smetnete s uma glavni cilj.

Pošto je akciona strana prepuna već viđenog sadržaja koji može da deluje montono, sve ostalo što radite van bitaka zapravo je zanimljivo. Vaše malo selo vrlo brzo raste i otvara se više lokacija na kojima možete pričati sa žiteljima, otkrivati delove istorije klana i provoditi vreme, recimo, pecajući ili unapređujući opremu. Takođe, ljubitelji istorije u svakom trenutku dijaloga mogu da dobiju informacije o sagovorniku i njegovom udelu u dinastiji, a fokusiranje igre na jednu porodicu umesto na njih 50 (u prethodnim igrama) omogućilo je autorima da prodube priču i likove.

Nastavljajući neslavnu tradiciju dosadašnjih igara iz serijala Warriors i Musou, Koei Tecmo je još jednom grdno zapostavio PC kao platformu, kao da na optimizaciju igre nije potrošen ni promil razvojnog perioda ovog naslova. Ne dozvolite da vas zvanična hardverska zahtevnost prevari, ova igra će srušiti na kolena i konfiguracije sa najnovijim grafičkim kartama. To što se preporučuje vremešna GTX760 za full HD igranje, neslana je šala, a framerate će često biti jednako loš u masovnim bitkama kao i kada se šetate po praznom proplanku ili svom privatnom utvrđenju. Zašto i kako je igra, koja pritom izgleda kao launch naslov za PS3, ovoliko loše optimizovana – verovatno ni u Koeiu ne umeju da objasne. Barem su učitavanja na PC-u brza. Puristima će biti drago što je dostupan isključivo japanski kao jezik koji će slušati tokom igranja (bez brige, postoje engleski titlovi). Omaška u vidu nepostojanja kooperativnog igranja niti bilo kakvog drugog moda sem kampanje je kriminalna. Ove igre su uvek bile zanimljivije u društvu, a mogućnost menjanja likova tokom borbi nije dovoljna zamena za to.

Kao i sve dosadašnje Dynasty/Samurai Warriors igre, Spirit of Sanada je naslov koji će „pogoditi žicu” jako specifične i ne naročito brojne publike, koja je sigurno pre izlaska ovog teksta uveliko doktorirala igru. Ljubitelji 3D akcionih igara ovde jednostavno neće naći dugoročnu zabavu, sem moguće bezumne razbibrige u „blaženom stanju” posle nekoliko rundi u obližnjoj birtiji.

Bojan JOVANOVIĆ