Originalni Destiny i njegove ekspanzije prilično su jedinstvena pojava u globalnom gejmingu koja praktično nema konkurenciju u smislu igračke forme. Ova mešavina pucačine u kojoj se prožimaju sadržaj za jednog i više igrača i akcionog RPG-a prepunog MMO elemenata ne liči ni na šta drugo što postoji na tržištu. Najavljujući igru, Bungie i Activision ponosno su najavili da će Destiny živeti kao klasičan MMORPG sa planiranim rokom eksploatacije od bar deset godina, a novi sadržaj će biti dodavan putem DLC ekspanzija. To je bilo pre tri godine...

Šta je pravi razlog za prevremeni Destiny 2? Sudeći po intervjuima koje su poslednjih godina davali bivši pripadnici razvojnog tima, bitan razlog za odbacivanje prvog dela i fokus na čistu „dvojku” jesu problematične softverske alatke i editori koji su napravljeni za potrebe istovremenog razvoja igre na konzolama prethodne (PS3 i Xbox 360) i nove generacije (PS4 i Xbox One). Jedan bivši developer naveo je primer da rutinsko premeštanje rasporeda objekata u jednoj in-game prostoriji traje čitav dan, a da je kreacija novog sadržaja težak i neefikasan proces zbog 3D enginea ograničenih mogućnosti i njegovih nefunkcionalnih softverskih alatki. Destiny 2, sa utegnutim engineom koji ne pokušava da premosti dve generacije konzola s drastično različitim hardverom, već se fokusira na najnoviji hardver koji je manje-više kompletno zasnovan na x86 tehnologiji, omogućiće da novi DLC sadržaj bude kreiran jeftinije i plasiran mnogo frekventnije. Originalni Destiny zamišljen je kao krava muzara koja će deset godina da daje mleko, što je bilo preambiciozno, ali dvojka svakako može da postigne bolji skor od trogodišnjeg, pogotovo jer dolazi i u verziji za PC...

Marketinška vidljivost igre i njena optimizacija za e-sports drugi su krupan razlog za Destiny 2. Agresivna kampanja koja prati dvojku trudi se da podvuče da će Destiny 2 ove godine ponuditi mnogo više sadržaja za jednog igrača nego njena moćna konkurencija oličena u single/multi teškašima kao što su Star Wars: Battlefront 2 i Call of Duty: WW2, kao i da će baciti rukavicu u lice Overwatchu i budućim izazivačima poput LawBreakersa na polju takmičarskog multiplayera koji je lukrativno strimovati i čiji se turniri isplate organizatoru. Jedan od prvih poteza na tom polju jeste uniformna redukcija veličine multiplayer timova (u različitim modovima) sa šest, tri ili dva na četiri člana po strani i kompaktnije arene, a u toj jednačini snažno figuriše i PC verzija igre koja bi trebalo da privuče pažnju PC publike koja čini jezgro kompetitivne i strimerske scene. Mislim da će Destiny 2 konačno i neopozivo dokazati da je vreme konzolnih ekskluziva koje žele da nešto postignu na multiplayer sceni definitivno završeno.

Beta verzija Destiny 2, koja je u zatvorenoj i otvorenoj formi mogla da se proba krajem jula, prikazala je minijaturni fragment sadržaja finalne verzije, donoseći tri „instancirana” elementa koji se po formi nisu mnogo razlikovali od sadržaja koji postoji u prvoj igri. U beti je mogla da se proba uvodna misija single-player kampanje, jedna strike misija (mini-raid za troje ljudi), kao i dva multiplayer moda. I to je to! Bungie je odlučio da unapređene patrole, redizajnirane open-world zone, random loot (i njegovo modifikovanje), društvene zone i sve druge seksi novine, uključujući i klanski interfejs, ostavi za finalnu verziju igre. Stiče se utisak da je poenta ove bete bilo čisto tizovanje uz testiranje finalizovanog net-koda. Kad smo već kod finalizacije, ona više nije toliko daleko jer konzolne verzije igre dolaze šestog septembra. Verzija za PC, za koju je najavljena podrška za 4K, egzotične monitore (21:9) i neograničen (uncapped) frejmrejt, dolazi 24. oktobra. PC verzija će zaobići Steam i biće dostupna isključivo preko Blizzard launchera, što je malo bez veze u pogledu društvene komponente (svakome su svi prijatelji na Steamu), ali Activision i Bungie smatraju da je igra dovoljno značajna da može da postavi svoja pravila. Videćemo.

Single-player kampanja Destiny 2 počinje iznenadnim i apokaliptičnim napadom Red Legion frakcije Cabala na Last City on Earth, koji prvi put u istoriji (napada) probija odbranu gardijana. Dok se oko vas sve raspada, imaćete zadatak da pomognete Zavali, Kejdu i ostalim liderima da evakuišu civile i preduzmu ograničeni kontranapad. Ova polusatna single-player eskapada uspešno ilustruje impresivne mogućnosti unapređenog 3D enginea, a služi i da vas upozna s novim ubernegativcem, generalom Dominusom Ghaulom, čije trupe zaposedaju i bespomoćnog Travellera, kačeći mu nekakvu konstrukciju koja sisa njegovo svetlo. Svi ovi pojmovi i karakterizacija sigurno zvuče debilno svakom ko nije igrao Destiny, ali verujte da su savršeno smisleni u kontekstu lorea, da ne kažemo predanja. Destiny 2 bi trebalo da ima mnogo dužu i smisleniju kampanju, a veći akcenat bi trebalo da se baci na tihi, depersonalizovani planetoid (Traveller) koji predstavlja srž problema i rešenja i koji je bio potpuno pasivan u kecu. Takođe, fragmenti lorea koje ste skupljali u igri više neće zahtevati da ih čitate na Bungijevom sajtu ili u mobilnoj aplikaciji, već će celokupni „wiki” biti deo igre.

Kad odradite uvod, otvaraju vam se opcije za Strike misiju i Crucible multiplayer. Strike me nije posebno oduševio jer ne nudi ništa što već Y puta nije viđeno u strike misijama prve igre: prostrana, ali linearna zona u kojoj se borite protiv kombinacije crvene legije i Vexa, prepuna platformi na koje je potrebno doskakati. Bungijevcima je ZMILION puta rečeno da platformski elementi i pucačina u prvom licu nisu pogodni za uparivanje, ali momci su tvrdoglaviji od legije mazgi...

Poslednja stavka u demou jeste crucible multiplayer koji se mogao igrati u dva moda. Oba su suha klasika: prvi je klasičan domination u kojem osvajate i držite tačke na terenu, dok je drugi, postavljanje i demontiranje bombi, u malo modifikovanoj formi preuzet iz Counter-Strikea. Kao što rekoh na početku, svi crucible modovi redukovani su na četvoročlane timove, čime se obezbeđuje veći fokus, manje haosa i lakša timska logistika u takmičarskom igranju za pare. Da li će to biti dovoljno da se Destiny 2 uguzi u vode elektronskog sporta, neizvesno jest.

Ono što se nije moglo videti u beti bio je društveni interfejs, koji bi trebalo da omogući klanski čet i organizaciju, kao i formiranje raid grupa. Potreba za eksternim organizovanjem raid grupa preko specijalizovanih sajtova bio je jedan od najvećih problema prve igre, te me je snažno zanimalo kako će to biti rešeno u dvojci. Saznaćemo kad igra izađe, izgleda. Promena koju smo videli, a koja se mnogima nije svidela tiče se drugačijeg pristupa arsenalu i municiji: umesto primarnog, specijalnog i teškog oružja sada postoji podela na kinetic, energy i power. Kinetičko oružje sada nema nikakav elementarni demidž, koji je rezervisan za kategoriju broj dva. Detaljnija razglabanje o oružju i šteti sačuvaću za full opis igre jerbo je sve još uvek u stanju fluksa, a Bungie je obećao da će zamerke fan baze ozbiljno uzeti u obzir.

Tehnički detalji igre i grafika nesporno su bolji od onih u prethodnoj igri, a na vizuelnom polju igra vidljivo odskače od prvog dela, pa i od poboljšanja koje je donela poslednja ekspanzija (Rise of Iron). Drastično bogatiji detalji u okruženju najviše dolaze do izražaja u uvodnoj single-player misiji, nafilovanoj do balčaka ruiniranom arhitekturom, požarima, eksplozijama i pirotehnikom svih boja. Na osnovnoj verziji PlayStationa 4 sve radi u stabilnih 1080p/30 fps, dok verzija za PlayStation 4 Pro radi u 2160p i (takođe) 30 fps. Bilo bi lepo kad bi Bungie implementirao mogućnost izbora između frejmrejta i rezolucije za PS4 Pro konzole kao što su to uradili autori Rise of the Tomb Raider: 20 year Celebration – siguran sam da bi se većina igrača odlučila za 1080p u 60 fps. Sva ova žvaka o grafici trenutno važi samo za konzole jer beta za PC dolazi tek u prvoj polovini avgusta.

Generalni utisak o beti za Destiny 2 krajnje je amplitudan jer mnoge stvari deluju čudno, a odsustvo ključnih novina koje će dvojku vidljivije razlikovati od keca nimalo ne pomaže. Impozantne njuške poput Kima Dotcoma (Megaupload), koji važi za jednog od najvokalnijih promotera prve igre, kažu da su razočarane i da su posle dva dana odustale od bete dvojke i vratile se u Destiny. Mislim da je u pitanju kolerična reakcija na prvu loptu koja se nimalo ne razlikuje od „meh” utiska koji je kec prvobitno izazvao. Ogroman broj ljudi (u koje spadam i ja), koji su rekli da im sve deluje mlako, na kraju su imali bilans od 500+ sati utucanih u igru. Svaki novi peč doneo je nešto novo u igru, a stalna potraga za novim lootom uspešno je gudila po istim strunama po kojima gude najveći sinovi loot groznice poput Diabla. Ne sumnjamo da će i Destiny 2 imati masan potencijal za uvlačenje pod kožu.

Miodrag KUZMANOVIĆ