Krajem prošlog i u praskozorju ovog veka, strategije u realnom vremenu doživele su pravi procvat, a među legendarnim RTS serijalima iz tog perioda našli su se i Sudden Strike i Blitzkrieg. Drugi svetski rat, kao jedan od glavnih izvora inspiracije za strategije, pružio je velikom broju istorijskih i vojno-tehnoloških zaluđenika nebrojene sate rekreiranja omiljenih bitaka. Sudden Strike je bio nešto veći, kompleksniji i zahtevao više vremena („slaganje” trupa pre same akcije moglo je da traje satima), dok je Blitzkrieg bio mlađi, brži i lepši, i akcenat je stavljao na upotrebu manjeg broja jedinica na manjem delu fronta. Obe igre su neko vreme imale veliki broj (uglavnom istih) poklonika i skoro istovremeno nestale sa mape popularnih RTS-ova. Ipak, ostale su tople uspomene koje su nastavile da podgrevaju nadu da ćemo kad-tad videti nastavak.

Prvi comeback napravio je Blitzkrieg 3, a nepunih mesec dana kasnije izašao je i novi Sudden Strike, četvrti svoga imena. Za razliku od Nivala, koji je sačuvao svoje čedo, Fireglow Games i CDV su poklekli pod turbulencijama tržišta i otišli u istoriju. Nemački Kalypso je preuzeo „ime” serijala i za razvoj igre angažovao elitnu četu veterana iz Mađarske – studio Kite Games.

Sudden Strike 4 na prvu loptu izgleda baš kako treba i odmah je jasno kom serijalu pripada. Ipak, što više vremena provodite uz ovaj naslov, sve je jasnije da se on prosto ne uklapa u prepoznatljivi format Sudden Strikea. Naprotiv, ova igra mnogo više liči na „glavnog konkurenta” (pomenuti Blitzkrieg), nego na svoje prethodnike. U SS4 raspolažemo ekstremno limitiranim brojem jedinica – tek nekoliko tenkova, dva do pet odeljenja pešadije i do dva artiljerijska oruđa po misiji. Nigde nema gomilanja naoružanja i jedinica koje se lagano razlivaju po mapi kao u ranijim igrama. Takođe, na terenu se sve događa znatno brže nego pre i često je neophodno momentalno reagovanje i neorganizovano pomeranje jedinica uz garantovane žrtve. Tempo igre vam jednostavno ne daje dovoljno vremena ni mogućnosti da se pregrupišete, obavite izviđanje ili utvrđivanje položaja, i ,uopšte, da iskoristite trupe na najbolji mogući način. Sem toga, jedinice ne stiču iskustvo i nemaju moral, pa čuvanje elitnih trupa i njihova strateška upotreba više nisu mogući. Progres postoji u vidu achievemenata za uspešne akcije, ali se oni akumuliraju u zvezde koje na kraju svake misije dobija komandant vaših snaga.

Komandanti su novost u ovom serijalu i krucijalni su za napredak kroz kampanju. Svaka strana ima na raspolaganju po tri istorijska komandanta sa jedinstvenim setom specijalnosti koje čine trupe efikasnijim. Problem ovog sistema je što su neke default stvari iz prethodnih igara sada postale sposobnosti koje moraju da se otključaju i nisu na raspolaganju svakom komandantu. Tako, na primer, oficir neće moći da koristi dvogled da poveća vidno polje bez izbora odgovarajućeg komandanta i ulaganja iskustva u ovu sposobnost. Budući da su tri komandanta označeni kao: Infantry, Armour i Support, stičemo utisak da je razvojni tim pozajmio ideju od C&C Generals.

AI i pathfinding nisu tragični, ali unapređenje im ne bi škodilo. Nije retkost da tenk okrene protivniku bok ili da krene u rikverc prema zadatoj lokaciji dok mu neprijatelj ljušti oplatu tamo gde je najtanja. Minobacači će junački stupati ispred svojih saboraca naoružanih puškama i mašinkama i lagano početi da se postavljaju ispred linije vatre. Neka artiljerijska oruđa, pre svega BM-13 i pešadinac sa minobacačem, imaju komično disbalansiran minimalni domet, pa može da se desi da Kaćuša „orgulja” po vama iz gotovo neposredne blizine. Ipak, neke „realne” stvari su i dalje tu, kao sporo okretanje topova, punjenje municije i goriva. Prethodne igre u serijalu su takođe imale problema sa pronalaženjem putanje i ležernim stajanjem na liniji vatre, ali smo očekivali vidljiviji napredak nakon toliko godina čekanja. Zadržavanje olupina na mapi je efektno, kako vizuelno, tako i kao prepreka, ali je problem u njihovom kretanju. Olupina poskakuje kao kartonska kutija kada je pogura tenk, a isto to mogu da urade dva pešadinca koja vuku top, što trenutno kvari ugođaj.

Tri „glavne” kampanje – sovjetska, nemačka i anglo-američka, broje svaka po samo sedam ili osam misija koje jesu višestepene, ali opet deluju prilično kratko i jednostavno, obrađujući samo viđenije lokacije sa Istočnog i Zapadnog fronta. Tu su i dve kratke „kampanje”, od samo dve misije, sa temom povlačenja savezničkih trupa iz Dankerka, koje ostavljaju utisak jeftinog pokušaja da se iskoristi hajp oko aktuelnog filma.

Zbog pada popularnosti RTS igara i gotovo religijskog statusa Starcrafta kao e-sports naslova, neko je odlučio da je suština ovih igara – takmičarski multiplayer. Dvojac Kalypso/Kite je, tako, inspiraciju za SS4, sem u Generalsima, potražio i u MOBA naslovima, pa je stanoviti broj skirmish i multiplayer mapa koncipiran sa čuvene tri linije. Sem toga, mape su relativno male, što garantuje brze mečeve prepune rush taktike. Sve to, nažalost, nije pomoglo multiplayer aspektu Sudden Strikea 4, koji skoro da ne postoji. Trenutno na serverima može da se nađe veoma mali broj igrača, a i oni igraju samo privatne mečeve, odakle vas odmah izbacuju. Ono malo „brzih multiplayer” mečeva u koje možete da uđete puni su botova, tako da zapravo igrate skirmish, ali online.

Ako smo opleli po Sudden Strikeu 4 kao pomenuti BM-13, to je zato što samo ljubitelji serijala razočarani njegovim trenutnim stanjem. Ipak, igra ima potencijal jer je tehnički odlično utegnuta, a istorijska pozadina otvara mogućnost za gotovo bezgranično dodavanje sadržaja. U trenutnom stanju, igra će pružiti igračima „samo” nekoliko desetina sati lomljenja živaca, železa i kostiju. Sudden Strike 4 uspešno peca na mamac nostalgije, ali taj mamac je samo varalica u poređenju sa ranijim delovima ovog kultnog serijala.

Danilo LUKINOVIĆ