Kao neko ko je odrastao na WWII filmovima, među kojima „Veliko Bekstvo” sa Stivom Makvinom zauzima posebno mesto, bio sam zaintrigiran igrom The Escapists, jer baš dugo nije bilo prilike da testiram svoje veštine bežanja iz virtuelnog zatvora, a varijanta uživo mi baš ne deluje primamljivo. Nakon tri-četiri sata i isto toliko neuspelih pokušaja, pošlo mi je za rukom da se domognem slobode, ali sam u isti mah shvatio da nemam volje da iznova ponavljam jednu te istu dnevnu rutinu, bez obzira na novi izgled zatvora i nešto drugačiji metod bekstva.

Dve godine kasnije sačekao me je nastavak ove neuobičajene survival igre u kojoj opstanak ima potpuno drugačije značenje. Ovde ne morate da strahujete od toga da ćete skapati od gladi ukoliko ne naberete dovoljno bobica ili da će vas neka velika mačka upotrebiti kao jastuče za oštrenje kandži. Ovde se hranite na državnim jaslama, a svake noći spavate u toplom krevetu. U The Escapists 2 opstanak znači sačuvati nadu u izbavljenje. Tu su i, naravno, par homemade nunčaka i kombinezon tapaciran metalnim pločama.

Život u zatvoru je u potpunosti isprogramiran, prozivka ujutru i uveče, tri obroka, teretana i tuširanje. Neke od ovih aktivnosti možete i da preskočite, ali prozivke su obavezne. Ako vas nema, ceo kompleks se zatvara uz pojačano obezbeđenje u narednih nekoliko dana (SWAT timovi, patrole sa psima). Isto se događa i ako čuvari otkriju da ste nešto petljali sa zatvorskom infrastrukturom (ograde, zidovi, ventilacione cevi), što se može izbeći korišćenjem lažnih rešetki od papir-mašea ili, po receptu Endija iz Šošenka, skrivanjem rupe u zidu posterom neke starletice.

Interakcija sa ostalim stanarima kaznene ustanove je takođe bitan element svakog plana za beg. Mnogima će biti potrebne neke usluge, poput nabavke određenog predmeta, premlaćivanja drugih zatvorenika ili odvraćanja pažnje čuvarima. Zauzvrat ćete dobijati novac i njihovu naklonost, pa će pristati da vam prodaju predmete koji se ne mogu naći pukim pretraživanjem stolova po ćelijama. Ukoliko vam se ne dopada da budete nečiji potrčko, novac možete zaraditi i na pošteniji način, prijavljivanjem za neki od poslova (spaljivanje smeća, sortiranje pošte, pravljenje cipela) na oglasnoj tabli. Tuče su sastavni deo zatvorskog života i posle svakog knockdowna provešćete neko vreme na oporavku u bolničkom odeljenju, uz konfiskovanje svih nedozovljenih predmeta koje ste imali u inventaru.

Noseći stub gejmpleja je i dalje krafting sistem. Kombinovanjem predmeta možete napraviti sve od igle do lokomotive, naravno, po zatvorskim standardima. Sapun i čarapa čine sjajno oružje za prvu pomoć, bar dok ne napravite čakiju od češlja ili parčeta stakla. Bez alata nema ni zanata, u ovom slučaju bega, pa su klješta za sečenje žice, te krampovi i lopate za kopanje tunela neki od recepata koje ćete najčešće koristiti. Svi recepti su podeljeni u nekoliko kategorija, u zavisnosti od intelekta potrebnog za njihovu izradu. Tako dolazimo do najslabijeg segmenta igre, razvoja skilova, tačnije tri skila – intelekta, snage i izdržljivosti. Čitanjem knjiga u biblioteci, tj. ritmičkim pritiskanjem tastera ’Q’ i ’E’, inteligencija vam raste, dok mišićnu masu budžite na isti način u teretani. Veoma je lako sva tri skila razviti do maksimuma i za to će vam biti potrebno samo nekoliko ingame dana.

U beti su dostupna svega dva zatvora, dok će ih u konačnoj verziji igre biti deset. Prvi je teksaška tvrđava, a drugi ograđeno odmaralište prema kome i Ličfild iz Orange is the New Black izgleda kao Alkatraz. Ni jedan ni drugi ne predstavljaju poseban izazov i možemo samo da se nadamo da će kazamati koji dolaze imati mnogo jače obezbeđenje.

Novina koja nastavku daje vetar u leđa i, bar u teoriji, treba da otkloni najveći problem prvog dela, zadržavanje igrača na duže staze, je svakako uvođenje multiplayera, i to u dve varijante. Versus je zapravo trka sa vremenom u kojoj se takmičite sa još tri igrača ko će pre uspeti da šmugne iz zatvora. Partija traje samo jedan dan, a pravila su potpuno izmenjena – nema prozivki, obroka i drugih aktivnosti, nema kvestova, vrata od ćelija se noću ne zaključavaju... sve što će vam pomoći da što pre pobegnete. Naravno, ništa vas ne sprečava da pokušate da hvatate krivine i ceo dan pratite nekog od rivala, jednostavno ga premlatite koji sekund pre nego što klisne kroz tunel koji je iskopao, i eto vas na slobodi. Sa druge strane, kooperativno igranje se ne razlikuje mnogo od onog u solo varijanti, jer vaši saigrači mogu slobodno da ulaze i izlaze iz partije koju ste kreirali, a ako u datom momentu niko nije raspoložen za online igranje, možete nastaviti sami, dok vam se oni kasnije ne priključe.

Igra je doživela ozbiljan grafički upgrade i sada zaista mnogo bolje izgleda. I dalje je u pitanju retro pixel art stil, ali razlika u odnosu na prvu igru je velika, kao da smo sa osam bitova skočili na 16. Isto važi i za audio-komponentu, pre svega zvučne efekte koji više ne nalikuju pištanju matične ploče pri podizanju sistema. No, i pored svih poboljšanja, teško je oteti se utisku da igra ipak ne zaslužuje brojku dva pored svog imena i da se, kojim slučajem, ovaj tekst nalazi u rubrici „Test Run”, naslov The Escapists 1.1 bi bio daleko primereniji.

Nezahvalno je prognozirati da li će Pobegulje 2 uspeti da se oslobode jarma repetitivnosti koji je sputavao prvi deo, pre svega jer glavno oružje, multiplayer, nije funkcionisalo zbog nedostatka igrača tokom bete. U ovom trenutku igra deluje kao logičan evolutivni korak napred, doduše, ne preterano veliki u odnosu na keca, i definitivno joj vredi pružiti šansu, pogotovo što će, kada budete čitali ovaj tekst, finalna verzija igre već biti u opticaju.

Darko MIHOKOVIĆ