Kao igra koja ne krije da pre svega cilja na inteligenciju igrača, pa samim tim mnogima može da deluje previše pretenciozno i time odbije širu publiku, Before the Storm je srećom u sebi imao i sasvim dovoljno šmeka i intrigantnosti da privuče brojne igrače, a usput pokupi i sjajne kritike i više nagrada. Budući da je u pitanju naslov koji definitivno vraća veru u mogućnost da video-igre kao umetnička forma još imaju štošta novo da ponude, radujemo se što je najavljen i nastavak – Life is Strange II. Međutim, ovog puta ne govorimo o tom nastavku koji je još uvek u razvoju, već o prequelu ove igre, adekvatno nazvanom Before the Storm.

Postoji nekoliko elemenata koji osvajaju u ovoj igri, a to su pre svega karakterizacija i razvoj glavnog lika, kao i umešno provlačenje lajtmotiva i simbolike kroz priču. Ovde govorimo samo o prvoj epizodi od predviđene tri, tako da je teško donositi neki konačan sud o priči kao trećem važnom elementu za igru ovog tipa, ali je ona trenutno jedino što bi donekle moglo da odbije (neke) igrače.

Glavni lik je Kloi Prajs, buntovna tinejdžerka sa svim osobinama koje to podrazumeva: nabusita, nervozna, sama protiv svih, puna unutrašnjih dilema, nedozrela, nesigurna, protivnik škole, protivnik autoriteta... Pitam se kako li izgleda igrati ovu igru dok si i sâm nadobudni klinac koji misli da osim njega niko pojma nema o životu, međutim, čak i iz ove perspektive, oduševilo me je koliko sam brzo uspela da se uživim u lik. Autori su toliko vešto postigli da sve te, na prvi pogled mega antipatične osobine uklope u jednu veoma živu, realnu i ljudsku osobu da to prosto greje srce. Budući da je igra zasnovana na sistemu granajućih dijaloga gde sami birate reakcije i odgovore i time razvijate dalju priču, vi donekle možete ublažiti Kloin karakter i smanjiti namćorluk na podnošljivu meru, ali će vam njena narndanost posle određenog vremena verovatno postati čak i simpatična. Pored toga, ona nije baš potpuni buntovnik bez razloga, već sve to unekoliko ima i psihološku podlogu, budući da je izgubila oca, a trenutna situacija u kojoj je majka našla novog ljubavnika kog Kloi ne podnosi i pritom kuburi s novcem nije baš najsrećnije stanje za jednu emotivno nestabilnu tinejdžerku. Međutim, Kloi ima i mnoge dobre strane: iako nije previše oduševljena školom, voli prirodne nauke, a ima i dobar ukus za knjige i filmove. Igrajući u njenoj koži, uskoro shvatamo da je u pitanju jedna u duši veoma dobra devojka koja samo pokušava da se snađe u svetu oko sebe, a poza nadrndane lujke predstavlja verovatno najlakši sistem odbrane.

Na samom početku igre zatičemo je kako pokušava da se ubaci na zabranjeni koncert u jednoj šupi, a kad to konačno i uspe, nakon sukoba s lokalnim siledžijama, postepeno počinje da se razvija njen odnos s jednom od najpopularnijih devojaka u školi, Rejčel. Upravo ta relacija čini okosnicu prve epizode. Spoljašnja priča možda, bar na momente, deluje pomalo nespretno i nategnuto, mada, kao što rekoh, teško je suditi o njoj dok se ne pojave i preostale dve epizode, ali ovaj unutrašnji odnos između dve protagonistkinje zaista je odlično ispripovedan. Ovde nema rewinda kao u prvoj igri, već je priča isključivo pravolinijska, a zamišljeno je da njen tok zavisi od vaših izbora u dijalozima. Ima tu i prijateljstva, i sukoba, i drame, i postepenog otvaranja, i napetosti, pa, na kraju krajeva, i prvih nagoveštaja romantične povezanosti. Sve je to suptilno ispripovedano i ni na koji način ne šokira publiku, što prija jer nema onog osećaja da je nešto tu samo da bi nas iznenadilo, već sve ima funkciju u opštem tkanju priče.

Pored njih dve, tu je još mnogo sporednih likova. Većina njih su potpuno neobavezni – prolaznici, prijatelji ili druge prisutne osobe s kojima možete popričati – međutim, tek učešćem u svakom momentu igre stičete pravu sliku o celini i veštom kreiranju strukture priče. Tu je Kloina majka s kojom je ona u standardnom tinejdžerskom konfliktu, ali se i te kako oseća da je voli, pa i sažaljeva, zatim majčin brkati ljubavnik koga devojka mrzi iz dna duše, ali čak i pokušava da ostvari neku komunikaciju majke radi, što on uspešno gasi u začetku, zatim razni drugari i poznanici iz škole, neki zanimljiviji od drugih, a među definitivno najbolje momente u ovoj epizodi spada mogućnost da u školskom dvorištu sednete s dvoje drugara i odigrate kratku partiju tabletop D&D-ja. Ovo je potpuno opciono, međutim unosi neverovatan šarm u ceo svet igre, a i zabavno je. Inače, sve je prepuno referenci na razne domene opšte kulture: od Linča, preko filmova tipa „Blade Runnera” koji se i izričito pominje, pa do raznih drugih lajtmotiva, nagoveštaja i simbola. Dodatni simpatičan momenat je i što Kloi voli da crta grafite, a na vama je da otkrijete sve skrivene lokacije na kojima je to moguće.

Iako je prva igra imala određene natprirodne elemente, ovde, bar za sada, toga nema. Jedino posebno umeće koje Kloi ima jeste izuzetna sposobnost ubeđivanja, pri čemu obilato koristi upravo tinejdžerski gnev protiv svega i svakoga, sarkazam, crni humor, pa i čist bezobrazluk. Međutim, čitanje Kloinog dnevnika, a kasnije i razgovori s ljudima koji su joj zaista dragi, pokazuju da je sve to samo standardna mladalačka poza i da je ona zapravo vrlo osetljiva i nežna devojka. Taj kontrast je i čini tako dopadljivim likom: koliko ste na početku igre možda želeli da je išamarate, toliko ćete na kraju samo želeti da je zagrlite i kažete da će sve biti u redu.

Međutim, nije sve baš savršeno, a nakon odigrane epizode, najveći problem mi je to što mi se čini da moji izbori nisu imali baš neku težinu i da bi se sve na kraju desilo isto i da sam u dijalozima birala neke druge opcije. Možda grešim i možda je to namerno svedeno na neku suptilnu meru, ali više se osećam kao nakon gledanja nekog zanimljivog filma nego učešća u nečem interaktivnom. Nadam se da će naredne epizode to promeniti.

Jovana KUZMANOVIĆ