Nakon dve solidne i zapažene Torchlight igre, momci i devojke iz Runic Gamesa su odlučili da pokažu svetu da su kadri da naprave i nešto drugačije od još jednog „Diabla za decu”. Rezultat njihovog rada je Hob, interesantno koncipirana puzzle-platformsko-akciona igra koja, usled nekih beskompromisnih momenata u svom dizajnu, snažno evocira uspomene na neka davna vremena i zaboravljene konvencije iz igara.

U ulozi ste naslovnog, u crveni plašt zaodenutog dečaka Hoba, kojeg iz zatvorske ćelije u misterioznom svetu oslobađa podjednako misteriozni, prijateljski nastrojeni robot. Nakon uvodnog jurcanja po terenu ograđenom naizgled neotvorivim vratima i prolazima, kao i nedefinisanom, agresivnom ljubičastom masom, Hoba će zadesiti gadan peh zbog kog će u ostatku priče dobiti masivnu, robotsku, multipraktik ruku koja mu omogućuje obavljanje nekoliko krucijalnih radnji. Hob može da povlači poluge i energetske blokove razbacane unaokolo, aktivira prekidače koji pokreću određene mehanizme ili otvara pomenuta vrata. Nakon što, nešto kasnije, ruku unapredite dodavanjem energetske kuke, ona postaje i sredstvo za krstarenje terenom i asset u borbi sa mnogobrojnim napastima sveta u kojem ste se obreli.

Glavna odlika Hoba u narativnom smislu jeste upravo efektno odsustvo bilo kakvog direktnog pripovedanja ili pratećih objašnjenja. Sve u vezi priče „odmotava” se kroz vizuelne postupke i interakciju likova, kao i u nekoliko zabačenih kripti u igri (otvarate ih različitim stepenima upgradeovanja mača koji nosite sa sobom), kroz još misterioznije projekcije na zidu, koje simbolično daju kontekst čitavoj priči. Zbog čega se svuda unaokolo širi pomenuta, pasivno-agresivna vanzemaljska tvar, na koji način je eliminisati, čemu služe energetske baterije koje ćete pronalaziti u unutrašnjosti davno zamrlih, gigantskih robota, koja je funkcija ogromnog drveta oko kojeg skakuću malene zvrk-životinjice i šta se krije u džinovskoj, vretenastoj strukturi koja levitira iznad svega ovoga, pitanja su na koja ćete dobiti (ili ne) odgovore u zavisnosti od stepena uživljavanja i povezivanja tragova i diskretnih objašnjenja.

Igru krasi fluidna kombinacija konstantnog platformisanja i istraživanja u Metroidvania stilu (vremenom ćete povezati sve naizgled razdvojene ili odsečene oblasti), dinamične i napete borbe, kao i sijaset steampunk naprava, mehanizama i zagonetki koje je pravo uživanje odgonetati i rešavati. Dotični problemi nisu samo lokalnog karaktera, već često predstavljaju pomeranja ogromnih gromada i struktura ili čak uzdizanja (ili spuštanja) čitavih džinovskih celina, kroz impresivno animirane sekvence u kojima će se dotične uglaviti u dotadašnje okruženje, otvarajući nove puteve i rute kojih do tada niste ni bili svesni.

Ono što Hob snažno razdvaja od modernih trendova u igrama (i što ga povezuje sa nekim prošlim vremenima, što pomenusmo na početku teksta) jeste gotovo potpuno odsustvo uputstava, tragova, hintova i gomile razdraganih markera koji vam pokazuju gde i šta sledeće treba da radite. Osim jednog jedinog traga koji ukazuje na to gde se nalazi sledeća tačka koja odmotava glavnu priču, igraču je u potpunosti ostavljeno da se sam snađe i pronađe put do nje, odnosno, ako tako odluči, da ode na potpuno drugu stranu i istražuje sopstvenim tempom. Ovo neće biti nimalo lako jer je svet Hoba lavirintskog tipa, sa mnogo jednosmernih transverzala, izrazitom, višestrukom vertikalnošću pojedinih lokacija, mehanizmima i strukturama koje naizgled zaprečuju put, tajnim prolazima i lokacijama, usmeravajućim teleportovima i tako dalje. Aktivno istraživanje terena (i nerviranje kada niste sigurni kako negde tačno stići, iako je očigledno da je to moguće) zapravo je i više nego poželjno, jer je to jedini način da pronađete preko potrebne upgrade bonuse. Njima unapređujete svoj verni mač i otključavate lepezu različitih poteza u borbama, odnosno nekoliko varijacija Hobovog odela sa određenim bonusima i pratećim penalima.

Borbe su brze i neizvesne jer su protivnici u stanju da vas upokoje u svega nekoliko udaraca (insta-gibovanje takođe neće biti redak prizor). Ovo iziskuje određenu taktiku sa štitom, rush-teleportom za repozicioniranje, izbegavanje kotrljanjem, kao i pesničenje i korišćenje pomenute energetske kuke za obavezno smanjivanje snage oklopljenih neprijatelja. Posebnu satisfakciju u ovom smislu predstavlja aktiviranje rakolike, robotske platforme kojom možete upravljati u ograničenom prostoru na par mesta, koja, pored aktiviranja određenih mehanizama, predstavlja idealno sredstvo za gaženje napasti na putu.

Mane i propusti u igri su minimalni, ali, nažalost, i krucijalni za ovakav tip igre. Kontrole su ponekad neprecizne i krute, što zna da bude fatalno u sadejstvu sa Hobovim živahnim jurcanjem po terenu (naročito kada treba da odradite kritičan skok na visokim platformama koje su pod nestandardnim uglovima). Živciraju i borbe, zbog mušičavog sistema lockovanja, jer često proizvoljno „gubite” metu, ili igra odbija da selektuje najbližeg protivnika, što često vodi ka fatalnim, frustrirajućim situacijama u kojima se više rvete sa kontrolama nego što se usredsređujete na borbu.

Hob je sjajan naslov stare škole odeven u novo ruho, koji igrača ne tretira kao nedonošče koje će zaplakati jer ne zna kako i gde dalje ili zato što nešto nije prešlo iz prve. Ako volite izazove platformsko-akcionog-puzzle tipa i uspete da prizovete unutrašnji zen kada su pomenute zamerke u pitanju, Hob je prava stvar za čeličenje i stasavanje u tvrdokornog igrača, igra kojoj ne pada na pamet da podilazi onima kojima nije ni namenjena.

Aleksandar DINIĆ