Hinako je bila primabalerina, devojčurak sa perspektivnom karijerom i garantovanom školarinom u prestižnoj školi, koju pohađaju savršene cure koje sve u životu rade savršeno. Ali, avaj, Hinako povređuje koleno i završava u ličnom paklu – običnoj srednjoj školi prepunoj plebsa sa kojim mora da deli školske klupe i kifle na velikom odmoru. Međutim, već prvog dana otkriva da nije sve baš tako obično u ovoj školi, negde u Japanu, jer otkriva da postoji mistični svet u kome, ne samo što može da ponovo skakuće kao gazela, nego i da do mile volje skraćuje za glave razna čudovišta. U tom trenutku počinje uvodna špica za Blue Reflection, miks animea i „simulatora školskog života”.

Verujemo da, pored slika iz igre i uvodne priče, nije potrebno naglašavati da ovo nije igra koju ćete moći da poturite dudebro publici (mada ako pokušate, snimite reakcije i pošaljite nam video) i da je u pitanju veoma, veoma, veoma japanska igra. Anime curice sa očima veličine šoljica za kafu, cijukanje i skvičanje u slatkasto-bljakastim dijalozima o mukama svakodnevnog odlaženja u školu, većinski su sadržaj igre. Jasno je da publika koja već ima prezir prema japanskoj struji RPG naslova, naročito onoj u koju spadaju igre poput serijala Persona, već prevrće oči na ovo. To je nekako i očekivano. Mnogo više nego druge igre iz ovog subžanra, Blue Reflection cilja na vrlo specifičnu publiku i jedan je od retkih naslova koji kao da je specifično dizajniran za žensku populaciju ili one koji bi baš da se užive u role play.

Vratimo se nakratko balerini u nevolji. Kako se Hinako bude upoznavala sa drugaricama u školi, tako će otkriti i da nije jedina koja poseduje moći. Naime, nekoliko učenica takođe nosi magično prstenje koje im omogućava prelazak u paralelni svet, a nazivaju sebe „Reflektorima” (ne, ne onim na stadionima). Taj svet je, pazite sad, kolektivna podsvest svih ljudi na Zemlji, beskrajni univerzum u kom žive demoni i gde naša osećanja mogu da ostanu zaglavljena i čak da nas ubiju. Kada je neko, na primer, tužan ili uspaničen, u tom svetu se pojavljuje fragment emocije na koji demoni odmah navale i reflektorke moraju da ga zaštite i vrate. Da ne zaboravimo, u sve to je umešano magično prstenje pomoću kog se devojke pretvaraju u magične ratnice, a la Sailor Moon, sa sve eurodance pesmicama i epileptogenim efektima dok traju transformacije. Postoji tu i neka grandiozna pretnja od stvorenja zvanog Sefirot (a kako drugačije), ali vama veću brigu predstavljaju međuljudski odnosi između dva školska zvona.

Igra zato može da se grubo podeli na dve celine: svakodnevicu u školi i deonice u magičnom svetu ljudske kolektivne podsvesti. Prva čini drastično veći deo igre, ali je bez gotovo ikakve interaktivnosti. Na igraču je samo da prati sinematike, pritiska A (ili × na PS4 kontroleru) da bi dijalozi napredovali sa svakom rečenicom, a tek ponekad mrdne Hinako do sledećeg dela škole gde se priča nastavlja. Prostora za istraživanje jedva da ima, a pristup ostatku škole vam se vrlo sporo otvara. Tu je i opcija fast travel sa mapom na kojoj su označene bitne lokacije, pa ostaje pitanje zašto je uopšte potrebno šetati se mahom praznim hodnicima, kada je već prisutna mogućnost instant dolaska do sledećeg poglavlja. Situacija nije mnogo bolja ni u svetu emocija koji je, većinom, sačinjen od neinspirativnih pustara u četiri kolorita, sa tek ponekim stvorenjem koje tumara, odnosno balončićima iz kojih dobijate materijale za kraftovanje. Možda zvuči surovo što ovo kažemo, ali prvih nekoliko poglavlja igre možete preći zaglavljivanjem tastera na kontroleru, i da pritom ne propustite mnogo.

Interesantniji deo natprirodnog sveta su okršaji sa šarenolikim bestijarijumom u poteznim borbama. Igra ovde koristi tzv. „timeline” sistem u kome se, u zavisnosti od inicijative, vaši i protivnički likovi nižu po liniji na kojoj vidite ko je sledeći na redu da napadne. Prilikom biranja akcije ili napada videćete gde će se vaš lik naći u odnosu na ostale, tako da je potrebna određena doza mozganja i taktiziranja sa upotrebom magija, kako biste idealno nanizali protivnike i izveli više napada pre nego što oni dođu na red. Nažalost, dizajneri nisu odlučili da idu dalje od ovoga sa mehanikama. Ne postoji unapređivanje ili pronalaženje bolje opreme, sve se svodi na četiri osnovne statistike vaših likova koje lagano unapređujete i time otključavate nove poteze. Borbe uglavnom ne predstavljaju veliki problem, naročito što vam se linije zdravlja i mane u potpunosti dopunjuju nakon svake, a igrači se većinom slažu da je najbolje ulagati u jačinu napada i brzinu, čime se smanjuje cooldown svega što radite tokom borbi.

Moramo nakratko da skrenemo pažnju na „slona u sobi”. Ako ste mislili da još jedna japanska igra o šiparicama može da prođe bez naginjanja ka perverzijama, grdno biste se prešli; naravno da je cure moguće oblačiti u kupaće kostime, naravno da postoji fizički model njihanja grudi i kvašenja odeće, naravno da kamera ponekad zaviri pod suknje. Degutantno i poremećeno, naročito kada se uzme u obzir okvirno godište junakinja. Teško je ovako nešto svariti, čak i ako vas zaintrigiraju neobičan univerzum igre i limunada od priče o prijateljstvu, a Blue Reflection je upravo to, limunadica JRPG žanra napravljena za japansku publiku i specifičnu nišu van Zemlje izlazećeg sunca. Ne može ni da parira igrama kao što je Persona, očiglednom uzoru za celokupnu radnju, ali će svojoj malobrojnoj publici pružiti avanturicu koja nit smrdi nit miriše, kao trešnjin cvet. Hvala vam ako ste ostali uz ovaj opis do kraja, većina je odavno prešla na sledeći tekst.

Bojan JOVANOVIĆ