Kombinacija RPG-a i „poveži-tri-elementa” puzzle igre nije više nikakva novost i u prošlosti smo imali prilike da vidimo neke odlične igre ovog tipa. U Darkest Huntersu programeri su uz sve to pokušali da igraju i na kartu retro šmeka. Rezultat možda i nije tako loš, ali nekako ne mogu da se otmem utisku da je sve to moglo i mnogo bolje.| Darkest Hunters igra na kartu retro šmeka, a kombinuje elemente RPG-a i „poveži-tri” puzzle igre. |
Priča igre je svedena na minimum minimuma i kliše nad klišeima: birate heroja na kojem je da pobedi horde monstruma koji prete da osvoje svet i na svojim plećima iznesete konačnu pobedu za snage dobra. Pritom napredujete po nivoima i jačate, a možete i da pronalazite ili kupujete novu opremu i učite magije. Na velikoj mapi prelazite s lokacije na lokaciju, a na svakoj od njih otvara se novi borbeni interfejs koji i čini okosnicu igre. U pitanju je velika tabla po kojoj se krećete, nekad i samo polje po polje, ali je poenta da vezujete što više polja iste boje da biste dobili određene bonuse. Vaš lik se i stvarno nalazi na tabli, a ne samo kao posmatrač sa strane, i usput treba da sakuplja resurse. Međutim, osim u nekim težim boss borbama, igra ne zahteva previše taktiziranja i nivoi su mahom jednolični i dosadni, pogotovo jer protivnici uopšte ne koriste to povezivanje polja, već se samo kreću i napadaju. Verovatno je to unekoliko bolje u multiplayeru, koji igra takođe nudi, međutim u mnogo kasnijim fazama do kojih treba imati živaca pa doći. Čak ni retro šmek igre ne vadi stvar. Dok autori porede njenu atmosferu s Diablom, to što je igra mračna ne čini automatski, samo po sebi, dobru atmosferu. Nažalost, u svim aspektima igre, ne možemo da se otmemo utisku da se radi samo o proseku. Nakon jednog Puzzle Questa i drugih sličnih naslova koji se ne ispuštaju iz ruke, ovde prelazak nivoa deluje forsirano, a čak ni otvaranje povremenih sanduka s blagom ne donosi užitak jer je sva oprema na isti fazon, a sve zajedno na kraju može da se svede na opis u nekoliko reči: nedoterano, dosadno, previše svedeno. Šteta, jer je ideja bila dobra... Možda bi sve to i funkcionisalo da je zaokruženo nekom zanimljivom pričom, ali čak i u igri gde se ni ne krije da priča nije nimalo bitna, čovek bi očekivao malo više šmeka od nekoliko rečenica tipa – veliko zlo je zavladalo svetom, a vi morate da ga pobedite. Minimalizam može da bude dobra stvar, ali ovde nekako više vuče na lenjost... Jovana KUZMANOVIĆ | | |
